Policijski glasnik

СТРАНА 138

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 17 и 18

.што ти, и ако ои уметник, сад си брате робијаш, па баш да си и сам Брилов, ипак сам ја твој старешина, те, дакле, што хоКу, могу с тобом и да радим. Између осталога, он је наређивао А-ву да му скида ципеле и износи из спаваће собе разне вазе, па ипак дуго није могао да се отресе мисли, да је А-в велики уметник. Портрет се отегао у бесконачност, скоро на годину дана. Напослетку се мајор досети, да га варају, и, кад се потпуно убедио, да се портрет не довршује, него, напротив, сваким даном све мање и мање на њега личи, наљути се, испребија уметника и посла га за казну у тамницу на црни рад. А-в је очигледно жалио због тога, и тешко му је било одрећи се нерадних дана, остатака с мајорскога стола, пријатеља Феђке и свих наслада, које су они удвоје измишљали за себе у мајоревој кујни. Бар је сад мајор, откако је отерао А-ва, престао гонити М., осуђеника, којега је А-в непрестано код њега оптуживао; а ево зашто: М. је, у време доласка А-вљевог у тамницу, био сам. Врло је туговао; није имао ничег заједничког са осталим осуђеницима, гледао је на њих са ужасом и мрзотнћу; није опажао ништа и превиђао је у њима све, што би могло на њега утицати номирљиво, и није се ни зближавао с њима. Ови су му, пак, плаћали истом мрзошћу. Уопште је положај људи, сличних М.-у, у тамници ужасан. Узрок, због кога је А-в допао тамнице, био је М.-у непознат. Напротив, А-в, увидевши с ким има посла, одмах га је уверио, да је осуђен за ствар, што је сасвим противна денунцијацији, готово за исго, за шта је био прогнан и М. —■ М. се јако обрадовао другу, пријатељу. Он га је пратио, тешио га је у првим данима на робији, рачунајући, да мора много страдати, дао му је последњи новац, хранио га, поделио је с њиме најпотребније ствари. Али А-в га је сместа почео мрзити, баш зато, што је онај био племенит, зато, што је с таким ужасом гледао на свако неваљалство, управо зато, што он није био ни мало налик на њега, и све, што је М. у ранијим разговорима испричао њему о тамници и мајору, све је то А-в похитао да првом згодном приликом достави мајору. Мајор је због тога страшно омрзнуо и стао гањати М.-а, и да није било утицаја командантовог, довео би га до какве несреће. А А-в не само што се није збунио, кад је доцније М. сазнао за његово неваљалство, него се шта више волео састајати с њиме и гледати га нодсмешљиво. То му је очигледно била права наслада. Мени је неколико пута обраКао на то пажњу сам М. То је гадно створење доције бегало са једним осуђеником и чуварем, али о том ћу бежању причати после. Из почетка се он и око мене веома улизивао, мислеКи, да ја нисам слушао о његовој историји. Понављам, да ми је отровао нрве дане моје робије још већим јадом. Ја сам се запрепастио од те страшне подлости и неваљалства, у које су ме бацили, усред које сам се одједном нашао. Помидлио сам, да је овде све исто тако гадно и ниско. Али сам се нреварио : судио сам о свима по А-ву.

* *

У току та три дана лутао сам по тамници јадом обхрван, лежао на својим даскама, дао сам поузданом осуђенику, којега ми је показао Аћим Аћимић, да ми од добијенога државнога платна сашије кошуље, разуме се, за награду (неки грош од кошуље); набавио сам, по наваљивању и савету Аћима Аћимића, душек, који се могао савијати, (од Филца, опшивен платном) и био изванредно танак, као лепиња, и јастук, набијен вуном, ужасно тврд за онога, који није био навикнут. Аћим Аћимић се' веома старао око набавке и уређења свих тих ствари за мене и у свему је послу и сам узео удела; својеручпо ми је сашио покривач од дроњака старога државнога сукна, прикупљеног од изношених панталона и блуза, што сам их купио у других осуђеника. Државне ствари, којима је истицало време, остављале су се, као својина, осуђеницима; оне су се одмах продавале у самој тамници, и ма како да је ствар изношена, ипак је било наде, да ће изићи из руку по какву год цену. Свему сам се томе ја спочека веома чудио, Уопште, то је било време мога првог додира с људма. И сам сам се одједаред створио исто таким простим човеком, таквим робијашем, као и они што су. Њихове навике, појмови, мишљења, обичаји, — постали су као и моји, бар по Форми, по закону, ма да их у самој ствари нисам делио. Зачудио сам се и био збуњен, као да раније нисам ништа од тога ни слутио, нити слушао о чему, ма да сам и знао, и слушао. Али ствариост чини сасвим други утисак, него знање и чувење. Да ли сам ја, например, могао икада раније ма само и слутити, да се и овакве ствари, овакве старе изношене хаљине, могу рачунати као ствари? — А ето сашио сам себи од таквих дроњака покривач. Тешко је било и представити себи, какве је сорте било сукно, одређеио за ооуђеничко одело. По изгледу као да је одисга и личило на право сукно, дебело војничко; али чим се мало мало изнесе, оно се претварало као у неку мрежу и цепало се ужаоно. У осталом, сукнено се одело давало на време од годину дана, али је за тако дуги рок било тешко с њиме изићи на крај. Осуђеник ради, носи на себи терете; одело се отире и брзо се иоцепа. Кожуси су се, међутим, давали на три године и у току тога целог времена обично су служили и као одећа, и као покривач, и као иростирка. Али кожуси су били јаки, ма да и није била никаква реткост видети на комегод крајем треће године, то јест, на свршетку рока ношењу, кожух искрпљен простим платном. Па и поред тога, чак су се и веома отрцани, по свршетку одређенога им рока, продавали за четрдесет копејака у сребру. А неки, који су мало боље били очувани, продавали су се за шесет или чак и за седамдесет копејака сребра, а на робији је то био велики новац. Новац је — о томе сам већ говорио — имао у тамници огромно значење, моћ. Позитивно се може рећи, да осуђеник, који има ма какав новац на робији, десет пута мање пати, од онога, који га никако нема, ма да је и овај последњи осигуран свачим од стране државе, и на што би му, — како

је судила наша управа, — и требао новац ? ... Ну ја ипак понављам, ако би осуђеницима била ускраћена свака могућност, да имају свога новца, они би или силазили с ума, или би умирали као муве (и поред тога, што су били свачим снабдевени), или би се, најзад, упустили у нечувена злочинства, — једни од јада, други — да би што пре били какогод кажњени и уништени, или да ма на који начин »промене судбину®, како се они међу собом изражавају. И ако осуђеник, — пошто је готово крвавим знојем зарадио своју копејку, или одлучујући се ради тога на иеобична лукавства, која су често у вези са крађом и преваром, — у исто време траћи новац тако непаметно, са тако детињским неразмишљањем, ипак то све не доказује, да га он не цени, ма и да изгледа тако на први поглед. За новцем жуди осуђеник грозничаво, просто до помрачења разума, па ако их одиста и баца као плеву, кад се весели, он их баца ради нечега, што цени још за један степен више од новца. А шта је осуђенику драже од новца ? — Слобода или и само ма какав сан о слободи. Осуђеници су велике сањалице. 0 томе ћу још и доцније говорити, али кад је већ о томе реч: да ли ће ми когод поверовати, да сам видео осуђене на двадесет година, који су мени лично сасвим умирени говорили, например, овакве Фразе : »ах, чекај само, даће Бог да издржим казну, и онда..." Цео смисао речи »осуђеник" означава човека без воље, а, расипљући новац он већ ради ио својој вољи. И поред свију жигова, ланаца и мрске тамничке ограде, која му заклања Божји свет и заграђује га као животињу у кавезу, — може да добије ракије, то јест страшно забрањену насладу, може да дође до женске, а покадшто (ако и не свакад) чак и да поткуии своје најближе старешине, инвалиде па, шта више, и наредника, који ће кроз прсте гледати, што он нарушава правила и дисциплину; може чак, поврх тога, још и да се осили над њима, а. осуђеник страшно воли да се осили, то јест, да се покаже пред друговима и да чак и себе убеди ма и на кратко време, да он има воље и власти несравњено више, него што изгледа; —• једном речи — може да се напије, да се извиче, да сатре когагод у прах и да му докаже, како он све то може, да је све то »у нашим рукама,« то јест, убедити себе о томе, о чему беднику није могуће ни помислити. Узгред буди речено: ето због чега се, може бити, код осуђеника, чак и у трезном стању, опажа заједничка наклоност ка храбрости, хвалисању, комичноме и најнаивнијем увеличавању властите личности, ма и само привидноме. Најзад, у целој такој теревенци има нека врста ризика, — што значи, да све то има какав-такав зрачак живота, ма и удаљени зрачак слободе. А шта нећеш дати за слободу?... Који милијунар, кад би му стегли грло замком, не би дао све своје милијуне за један дах ваздуха ? Каткад се зачуде старешине кад виде како је, овај или онај осуђеник живео неколико година мирно, лепо, поставили иа чак за десетара за примерно владање, га одједном, не знаш просто ни зашто ни