Policijski glasnik

13Р0Ј 17 и 18

Н0ЛИЦ11ЈСКН ГЛАСИИК

СТРАПА 139

крошто — просто као да је ушао бес у њега — опије се, посвађа се, ражџапа се; каткад се чак осмели и на какав велики ^[Јеступ: или се јавно противио власти или убио кога, или силовао коју, и. т. д. Гледају га и чуде се а, међутим, можда је цео узрок, што је ненадно прекипео тај човек, од кога си се најмање могао надати томе — просто оно јадничко, грчевито појављивање личности, инстиктивна туга над собом самим, жеља да се покаже да је жив, да покаже своју понижену личност; жеља која се појављује наједанпут па дође до срцбе, до беснила, до помрачења разума, дође до грозничавости, до грчевитих напада. Тако, може бити, и онај кога живог сахране, кад се у гробу нробуди, затресе у њему ноклопац и напреже се да га збаци, ма да би га, разуме ое, разум могао убедити, да ће сва његова напрезања остати узалудна. Али то је баш оно, што ту нема разум посла: ту је грчевито узбуђење. Ако узмемо још у рачун, да се готово свако самовољно истицање личности код осуђеиика сматра као преступ, онда му је у таком случају, сасвим природно, све једно, да ли је такво истицање ве^е или мање. Ако је да се весели — онда нек то и буде весеље, ако се треба одважити,—ондасе већ ваља одважити на све; па ма чак и на убиство. И, ето, само треба да се почне: занесели се потом човек, не можеш га више уздржати ! И зато би свакојако било боље не нуштати да дотле дође. Сви би били спокојни. »Јест; али како да се то уради ?

VI. ПРВИ МЕСЕЦ Кад сам дошао у.тамницу, имао сам ненгго новаца.; при себи нисам држао мпого, из бојазни, да ми га не одузму; али је за сваки случај неколико рубаља било сакривено, то јест, залепљено у корице Светога Писма, које се смело унети у тамницу. Ову су ми књигу, са залепљеним у њој новцем, подарили још у Тоболску они, који су такође страдали у прогонству и рачунали његово време већ па десетине година и који су се већ одавно навикли да у сваком несрећнику виде брата. Има у Сибиру, и готово се никада не губе, неколико лица, која, како изгледа, постављају као задатак своме животу братску- негу за »несрећнике«, саучешће и бригу о њима, као о рођеној деци, свето и без икакве користи своје. Не могу а да овде укратко не поменем о једпом случају. У граду, у коме је била наша тамница, живила је једна дама, Настасија Ивановна, удова. Разуме се, да се нико од нас, док је био у тамници, није могао упознати с њоме лично. Изгледало је, да је за цпљ своме животу изабрала помагање ирогнаника, али се највише . бринула о нама. Да ли је у њеној породици била каквагод слична несрећа, или је когод од особито милих и њеном срцу блиских људи пропатио ради истога злочина, тек она је за своју особиту срећу сматрала, да учини за нас све, што год је могла. Много, до душе, није могла;билаје веома сиромашна. Али смо ми, седећи у тампици, осећати, да тамо, изван тамнице, имамо нај-

оданијега пријатеља. Између осталога, она нам је често саопгатавала вести, у којима смо били веома оскудни. Кад сам изишао из тамнице и одлазио за други град. могао сам да је посетим и да се упознам с њоме лично. Становала је негде у предграђу, код некога свога блиског рођака. Није била ни стара ни млада, ни лепа ни ружна; шта више није било могуће сазнати, ни да ли је била паметна и образована? У ње се само на сваком кораку опажала безгранична доброта, неодољива жудња да угоди, олакша, да учини за вас нешто сасвим пријатно. Све се то и огледало у њезиним тихим, добродушним погледима. Заједно са једним својии тамничким другом провео сам код ње готово цело вече. Она нам је само гледала у очи, смејала се, кад смо се ми смејали, хитала је да се сагласи са свачим, штогод би ми казали ; старала се, да нас угости ма чиме год, чиме је само могла. Био је послужен чај, закуска, некакви слаткиши, и да их је имала хиљадама, она би им се, чини ми се, само зато обрадовала, што би нама могла боље да угоди, и да ола.кша нашим друговима, што су остали у тамници. (Наставиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један ошнхински писар уиравио је на нас једно овакво нитање: Прошле године Д... Ж... земљоделац, ноднео је тужбу суду општине М... противу Ж... II.■■ свога сељака, зато, што му је овај као комшија заузео извесан део земљишта у вредности 1 8 динара, па, како је суд оиштине М... за пресуђење овога спора био изузет то је догични првостепени суд одредио оуд општине К... који је овај спор и пресудио у корист тужиоца Д... и оспорено земљиште њему у својииу досудио а тужени Ж... ооуђен је на плаћање овију трошкова, као крива отрана. Ова преоуда поотада је извршна и као таква и извршена је Како тужени Ж... није имао другог излаза но да земљиште по преоуди устугш Д... то је нашао нов начин те је љегов ранпји продавац тога земљишта М.... II... по приватним продајама без тапије, за исто земљиште оцтужио пређашњег тужиоца Д... суду општине М... и сада тужени Д... у своме одговору навео је да је о овоме земљишту једном преоудио суд општине К... као надлежан и то земљиште њему у својину остадо. За доказ својих навода поднео је и преоуду, но оуд оиштине М... преко свега тога прешао је, преоуду суда општине К... огласио је за неважећу и својом преоудом исто земљшпте досудио тужиоцу М... но да остане у својину његовом купцу ранијем туженом Ж... по праву куповине, а тужени Д... осуђен је и на плаћање свију трошкова као крива страпа. Сада осуђени Д... изјавио је жалбу на ову преоуду дотичном првостепеном суду, но, како је вредносг спора био испод 20 динара, то се одређени судија није у разматрање пресуде ни упуштао, већ вратио пресуду неразомотрену. Нреоуда је потом и извршена. Осуђенп. Д.., рачунајући да му је овом пресудом суда општине М... учињена неправда и да су оудије иотога суда доношењем те пресуде прекорачили овоју дужност и учинили кривицу која се казни ио § 127 крив. закона оптужио је исте судије — кметове — који оу оваку

цресуду донели, надлежној истражној власти и тражио да се иста преоуда огласи за неважећу а кривци по закону казне. Кад је дело ислеђено и дошло пред дотични првостепени суд, суд је све оптужене пустио испод суђења, палазећи, да овде нема никаквог дела кривлчног. Овај писар пита нас сада: могу ли обе гореозначеие нресуде опстати или не, и, ако не могу, онда која је преоуда сада у важности — да ли она прва оуда оиштине К... или она друга суда општине М.., и, да ли је правилна радња првос/гепеног суда, што је оптужење кметова суда општине М... за доношење оне друге пресуде, пусгио испод суђења, констатујући, да у њиховој радњи нема кривичнога дела. Наш одговор : По ниједном закону нашем не могу у једно исто време бити у важности обе означене пресуде, већ је по сили закона, сада је у важности оамо пооледња пресуда којом је означени спор пресудио суд општине М... а којом је прва пресуда суда општине К... оглашена за неважећу. Ово гледиште још боље утврђује тај Факат, што је дотични првостепени оуд, пред којпм је било дело оптужења оних оудија суда општине М.... који су последњу пресуду донели, за кривицу из § 127 казненог закона, нашао, да у тој њиховој радњи — доношењу именоване преоуде — нема кривичнога дела. На питање, да ли је правилна радња првоотепеног оуда што је оптужене судије суда општине М.... за кривицу из § 127. казненог закона пустио испод суђења, налазећи да у њиховој означеној радњи нема кривичнога дела, — одговор долазн сам по себи. — Ако је дакле противу таквог решења првостепеног суда незадовољни парничар употребио правно срество, па надлежни већи суд го решење огласио за умесно, онда је по самој тој околности исто решење правилно и на закону ооновано; а, ако се незадовољни парничар није противу тога решења жалио већем оуду, онда је оно правилно по томе, што ое у томе случају сматра да је са њим задовољна и она страна која је парницу изгубила. ■* * * Један општински пиоар, унравио је на нас овакво питање : По § 4. подицијске уредбе, суд општински са одбором, има ирава стављати под полицијски надзор до 4. месеца, сумњива лица и крадљивце, кад вредноот крађе прелази преко два динара. Према овоме, може ли суд општински, приликом изрицања друге казне, ооудити крадљивца и на полицијски надзор, без знања и суделовања одборског? На ово питање ми му одговарамо : По §. 320. под б. казненог законика, полицијске влаоти, у које, — према члану 92. закона о општинама и првој алинеји §. 4. а. полицијске уредбе , спадају и општински оудови, поред других казни, имају права а и дужноот изрицати и полицијоки надзор и то само над крадљивцима. Према овоме, општиноки судови могу и б ез суделов ања одбора , изрицати полицијски надзор само над оним крадљивцима, над којима изричу и друге казне за учињену крађу. Суделовање одборско за стављање поједиппх лица под полицијски надзор, по §. 4. полицнјске уредбе неминовно је потребно само онда, кад се укаже потреба да се ставе под полицијски надзор она лица, која оу под оумњом и о којима у грађанству влада мишљење, да врше казнима дела (крађе, паљевине и т. д.)