Policijski glasnik

ВРОЈ 20 и 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 155

олровести оуду по званичној дужности. Ну, како он није имао више од 16 год., то се, с обзиром на поправку која му је предстојала, нашло: да је дело учинио без разбора, те је, према овоме, поштеђен сваке казне. Све је било, дакле, оиако, како је његова добротворка предвиђала и желела. Мали разбојник никако није могао појмити како је могао бити ослобођен, а кад сам му показао чак и пропис законски на основу кога је то учињено, упита ме он са свим равнодушно: — На шта ћете сада радити са мном? Нредставих му будућност која га очекиваше, и позвах га да захвали тајанственој добротворци, али се он тужно осмеху и додаде: — Бојати се, да не буде сувише доцкан ! После овога 0 Мали (< је постао веома озбиљан и толико замишљен, да није ии чуо, кад сам га два пута позвао да седне на столицу и исприча све што о себи зна. Тек кад сам му пришао, и пријатељским гласом упитао га шта тако озбиљно мисли, пренуо се он као из неког сна, и, неодговорив ми нингга, сео на показано му место. Морао сам му још једном поновити питање, па тек онда сазнати : да су га изгледи на поправку и бољу будућност, нагнали да мисли о прошлости, а нарочито о најранијем детињству, кога се, рече, као кроз маглу сећа. Позвах га по нова да ми, што је могуће верније, исприча свој ранији живот, и он, по што прво бризну у плач, отпоче, иосле мале паузе, причати ово : — Нисам ја, господине, увек био овако неваљао, каквог ме ви знате од пре 2 год. Било је времена када сам и ја, као остали моји вршњаци, живео безазленим животом и уживао у свима могућим дечијим радостима. Било је времена када сам и ја имао на избор играчака, када сам међу вршњацима носио најскупоценије одело, и када су се, најзад, и сами улични позорпици, срећући ме у дечијој униФорми и са сабљом о бедрима, осмехивали на мене, и иитали ме ко сам и чији сам? Јест, госиодине, свега је тога било, на ииак ми по некад изгледа да у ствари ничег није било, или да је све то био само један леп сан. — У колико се могу сетити, ја сам тада био дечко од овојих 7—8 година. Тетка Ружа —■ тако се звала жена која ме је очувала и одржала. била је једна од најбољих жена на свету и волела ме је као своје дете. У почетку сам мислио да ми је она мати, али ми је она доцније објаснила : да је моја мати умрла приликом мог рођења, а у скоро и отац, те сам тако, вели, оотао сироче, које је она, на молбу и уз материјалну потпору деде М.... примила и одранила. — Ко је и шта је био тај деда М.... ? — Отац моје мајке, који нас је обилазио сваког празника и доносио играчке. Да знате само колико ме је он волео! Ах, да је он остао у животу, ја никад неби био ово што сам данас. Овде »Мали Павле® по нова удари у плач и тек пооле неколико минута настави своје казивање. Одмах после смрти деда М.... преселила се, вели, тетка Ружа, па и он с њом, у Суботицу, где су по све сиротно живели око 2 год., а за тим је тетка Ружа умрла. Остав без игде иког у својој 10-ој год., стунио је на занат код једног столара и ту остао пуне 2 год. радећи више у мајсторовој кући но у радионици. При том су га, готово по све дневно, немилосрдно тукли мајстор и калФа, а највише мајсторица, те је с тога, кад му је мајсторица једном разбила главу, побегао у оближње село, и најмио се да чува свиње. Служећи само за рану и одело, остао је у томе селу нешто мало јаче од годину дана, па се опет вратио у Суботицу. Отишао је право код старог мајстора, у намери да продужи занат, али га овај није хтео примити већ га, шта више, оптужи полицији за крађу извесних ствари. У затвору је остао читава 3 месеца, па је пуштен као невин по што се утврдило : да ствари није био покрао он већ један од калФИ. У Суботици је остао још неколико месеци, не радећи у главноме пишта, па је једног лепог дана нрогнат за Београд. Без познаника и средстава за живот, а већ навикнут на беспосличења, постао је одмах редован гост у затвору главне полиције, а за непуну годину дана огрезао је у свима могућим неваљалствима, захваљујући околини у којој се кретао. У почетку је крао ствари омање вредности, обично из џепа или излога, за тим су дошле пресгупне па, најзад, и саме опасне

крађе. Пре извршеног разбојништва већ је два пута био под истрагом због опасних крађа, али га је оба пута суд ослободио из недостатака. Поред урођене му бистрине, умешности, дрскости, било је још нечега чиме се »Мали Павле" истицао међу својим друговима. То беху: његова озбиљност, усамљеност а иарочито велико ћутање. За овоје лоповске послове није никад тражио друштва, нити је икада о њима причао, па чак ни онда, када су његови другови, као што је то већ обичај у затворима, откривали пред њим своје најскривеније тајне.

*• * * Када сам, према раније добивеној наредби, известио г. управника о свршетку кривице »Малог Павла® и том приликом, поднео му рачун о утрошеном прилогу непознате госпође, наредио ми је он, да са претеклим новцем, у суми од 39 динара, купим госпођином штићенику одело и обућу, а по том да га одведем и оставим, до даље наредбе, код једног угледног београд. столара. Г. управник намераваше, да „Малога" после неколико месеци озбиљне поправке, пошље у иностранство ради усавршавања у занату. По што сам све ово извршио, напишем и пустим у једиоме од вечерњих листова нотицу оваке садржине : — Вредно пажње. Са радошћу констатујемо Факт, да је наша престоничка полиција, захваљујући знатној материјалној потпори извесних личности, отпочела озбиљно радити на поправци малолетних преступника. Одајући сваку хвалу непознатим добротворима, који су се сетили ових иапуштених створова, ми нећемо да пропустимо ову прилику, а да не напоменемо, како је већ крајње време, да се и сама држава побрине о малолетним преступницима, о којима искрено да речемо, није до сада нико водио озбиљна рачуна. Треба само знати, да се злочини данас множе сразмерно много брже од становништва, па тек онда разумети колико је важно питање о поправци залуталих чланова друштва. — Узгред помињемо, да је и » Мали Павле % познати гамен београдски и јунак Ташмајданског догађаја, о коме се ваздан писало по нашим новинама, предат једном овдашњем столару ради изучавања заната. — Желети је, да се наша полиција не ограничи само на неколико покушаја и. т. д. — ■—• — — — — — — —

(Наотавиће се) ВОЈНИ ЛИФЕРАНТ НИКАДОВ — лондонска прича Е. Цимермана Мистер Тома Буртон био је ванредно задовољан са собом. Руке беше турио у џепове обрћући цигару у зубима, звиждукући и корачајући тамо амо по своме контоару. Вазда је био добре воље кад год је имао добар посао у изгледу. А то је бо'ме било ретко. Сада га је пак веселио план, кога је после дугог лутања смислио, и који га је требао од сиротиње и гладовања да спасе. Мистер Буртон управо је стајао пред амбисом', и ако се у оиште држало, да је он имућан, па чак и богат човекЈ суђени му је час тако рећи био на прагу. Велики губици у разним спекулацијама —■ господин Буртон спекулисао је на берзи беху му готово однели целу имовину. Буртон корачаше још неколико пута тамо амо, па за тим стаде пред једна споредна врата од контоара, отвори их, па онда викну канцеларијског момка, који је био у споредној соби са тројицом писара: — Бобе, — заповеди — нађи ми једна кола. — Одмах? — Да, што пре.