Policijski glasnik

СТРАНА 154

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЛ 20 и 21

— Море. „Мали«, то далеко иде. Ако бих ти ја оада отао доказивати колико су твоји назори погрешни и нротивни оној истој природи на коју се ти позиваш, ми бисмо остали овде до сванућа, што ја никако не желим. Пристајем, драге воље, да о овој теми сутра разговарамо, а сада те молим, да ми кажеш, колико си новаца узео од оне две монополке, и шта си учинио са оним једним прстеном? — Отео сам им свега 23 динара_, а прстен сам иродао Милошу Н.... таљигашу за 4 динара. — Шта је било 6 оружјем? — Вратио сам га на место одакле сам га и узео ? — Шта те је руководило да га тамо враћаш? Зашто и њега ниси однео и продао ? — Захвалност према човеку који ми је више пута пружио комад хлеба, без икакве награде. Ви полицајци не верујете, разуме се, да и ми можемо бити захвални, али вас ја уверавам да је то грдна заблуда, која, на крају крајева, највише штети вами, односно вашој служби. — Можете се ви и љутити, али вам ја, ево отворено кажем, да је сама полиција у многоме крива што смо ми, бар за данас непоправими. А зар би и могло то бити, кад нам ви недате нигде стати, већ подижете на нас праве хајке, баш као и ловци аа дивљач. Приликом хватања и хапшења, ви не поступате с нама као с личностима, способнима да појме зло и добро, већ као с неким половним стварима, које ће се привремено набацати у одаје Чича Дојчинове, а по том, као роба без вредности, експедирати из престонице. Реците сами, али искрено, није ли овако у ствари? — Па после, шта сте ви до сада урадили по нашој поправци. Прво и најважнија ствар, а то су ваши затвори, удешени оу тако, да се у њима човек са свкм поквари и огрезне у свима могућим неваљалствима. — Та престани већ једном викну мој пргави колега и отпоче грдити дрског говорника. Да ми испит неби остао недовршен, морао сам ионова посредовати и ублажити љутњу колегину. Пошто нам је још казао, да не зна ни за оца ни за мајку и да је одрастао код неке баба Руже у Суботици, која је умрла пре 5 год. те тако он остао без игде иког, завршили смо најзад испит, и то у 2 часа но поноћи. Павле оде са апсанџијом у затвор, а ми сврнусмо мало на булевар и тамо, у једном лепом и веселом друштву, заборависмо брзо на нашег малог и дрског нротивника. Разуме се већ, да нам је он, сутра дан, иослужио као разлог за оправдање позног доласка у канцеларију. ■к * * На неколико дана по затварању Павловом, позва ме мој управник и упита шта је са овим малим разбојником. Кад му одговорих, да је истрага по његовој кривици већ довршена, и да ће кроз 2—3 дана бити спроведен суду на суђење, предаде ми он тада једно писмо са 10 српских новчаница од ио 10 динара и рече: — Ево вам све ово па видите шта се може учинити за тог малог гамена? Не заборавите само да ме о резултату известите. —• Разумем, одговорих му ја изненађен овим интересовањем и журно похитах у канцеларију да видим шта имауписму? Исто је гласило овако : — Поштовани Господине Управниче, У последњем броју »Полицијског Гласника« изнета је слика једног, по Вашем мишљењу непоправног, а но моме опет бедног створења Павла Марковића — „Малог Павла«. Тамо се вели, како овај јадник нема ни оца ни мајке, па се, без икаквог обзира на ту околност, категорички тврди: да је он један од најпоквареиијих и најпрепреденијих гамена београдских, и да је свака нада на његову ноправку изгубљена. — Ја, разуме се, не могу знати, на чему су Ваши органи заснивали ово пророчанство, али ако је то било само на основу онога што је о »Маломе Павлу« изнето у »Полиц. Гласнику«, онда ћете се и Ви, поштовани господине, надам се, сложити самном у томе: да су мишљења Ваших органа не само једно-

страно, но и у основи погрешна. Под нретноставком, да се Ви нећете љутити, господине унравниче, ја ћу поћи још и даље, па ћу рећи, да су Ваши органи врло лоши полицајци кад не знају: да је свако створење, сиособно за зло, у исто доба способно и за понравку, разуме се, под извесним условима. Мало ширих погледа на природу и душу човечију, нешто мало читања стручних ствари^ а нарочито цоста воље и љубави ка служби, па се да све постићи. Ну ја сам, како видим, далеко отишла. Мени никако није био циљ да критикујем Вашу полицију и дајем савете Вашим оргаЕшма већ да, као члан друштва, допринесем колико толико користи онштој заједници. — Руковођена искључиво овом идејом, а уверена да »Мали Павле« није тако покварен као што се преставља, ја сам слободна господине управниче, послати Вамових100 динара, и лепо Вас умолити, да их употребите на ублажење кривице несрећног детета. Ако би било законске могућности да овај сиротан буде поштеђен од сваке казне, што би у осталом, с обзиром на његово доба старости и прилике под којима је одрастао, било са свим ираво и у складу са нриродним законима, — онда би ја, поштовани господине, била вољна да Вам сваког меееца шаљем по 50 динара, те да се тај новац употреби на поправку његову. — Ја и не сумњам, да се Ви нећете хтети одазвати овоме моме предлогу који, у то Вас уверавам, потиче из најплеменитијих побуда. — Ред би био, најзад, да Вам се иредставим, али Вае ја молим да ме од тога поштедите, и да, што је много важније, не предузимате никакве кораке који би ишли на то, да се сазна ко сам ја? То би, у осталом, могло само покварити целу ствар са „Малим Павлом" што, без сумње, и Ви неби желели. — На свему, што будете урадили новодом овог писма, унанред Вам захваљује. „Непознага добротворка."-. НЗ. Још Вас молим, да објавите преко новина, у виду какве мале белешке, шта је било са 8 Малим (< јер само на тај начин, и никако друкчије, ја ћу моћи знати: је ли иотребно да Вам у будуће шиљем новац, за његово издржавање ? »Горња«. Писмо ово јако ме је изненадило. Ирочитао сам га не једном и два пута, већ, ваљда, неких десет пута и то све реч ио реч. Пажњу моју у почетку је привлачила сама садржина писма, а кад исту скоро на памет научих, нредадох се сав нагађањима о личности непознате добротворке, која имађаше тако здраве погледе на задатак полиције, и толико илеменито срце према бедницима. Мало. сам се, истину да кажем, био љутио на оне њене нрекоре, упућене органима управниковим, али сам се доцније, узимљући у вид циљ њеног поступка, потпуно одљутио, пајој, најзад, и захвалио на свему. Једино ми само не иђаше никако у главу, а то је : за што се она крије кад чами једно овако племенито дело? Ако је то постицало из скромности, онда је таква скромност, по моме резоновању, била, ако не болесна, а оно бар претерана. Интересовати се толико за једпог обичног гамена, а овамо не знаги како ће се његова поправка изводити, и на што ће се толики новац трошити, било је, ио моме мишљењу, доста нелогично. Била је још једна ствар, која ме је мало бунила. Мислим на садржину госпођиног нисма, односно на њене мисли о поправци нануштених чланова друштва. Мисли ове, истина не беху оригиналне, али ме, баш за то, и буњаху, јер најочитије доказиваху, да је госпођа много и озбиљно читала новију криминалну литературу. Од куда то, да се једна, без сумње отмена и лепа госпођа, занима овако сухопарним стварима које чак и ми нолицајци ретко читамо, беше питање коме никако не могох наћи згодна одговора. По што сам још покушао да себи предотавим госпођу као неку богату Филантропкињу, па у томе не успео, дохватим акта кривице »Малог Павла" и у њима отночех тражити, не знам ни сам за што, решење загонетке, која ме почињаше интересовати. * + Пошто су оштећени тужиоци „Малог Павла« примили отети им новац, одустали су од тужбе, али сам га ипак морао