Policijski glasnik

СТРАНА 380

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 40

судске пресуде (П. Ш. М. Бр. 731), за наплат^ пића преко одређене тариФе (П. Ш. М. Бр. 816). Осим тога кажњаван је с 50 оатина војник, који би наперио пушку на другога и не би окинуо; кум, девер и стари стват, који би се примили часништва при венчању отете девојке (Казнени Законик § 21 23 и 27). С 30 батина кажњавати су сватови, који били при венчању отете девојке (Казн. Законик § 27). Са 100 батина кажњаван је војни бегунац, кријумчар коња за Турску, онај, који превари девојку, бунтовник и онај који друге постиче на буну, каплар који би заспао на стражи и за крађу вола и коња (Д. П. К. Бр. 1256, 1259, 1330. - П. Ш. М. Бр. 164. — Казнени Законик § 21 и 26). И најпосле са 200 батина кажњаван је онај, који би преварио и отео девојку (П- Ш. М. Бр. 339). Често пута сусрећемо телесну казну примењену уједно са затвором; тако за покушај похаре кажњавало се с 50 батина и 15 дана затвора, за крађу говеда 50 батина и 7 недеља затвора, за онога, који у прељуби с девојком роди дете 150 батина и затвор (П. Ш. М. Бр. 70, 705, 715, 775 и 815). 3. Затвор или хассс. Ова је казна ређе примењивана код судова и власти од 1804 — 1813. Тако налазимо да је казна затвора примењена према мужу за злостављање жене (П. Ш. М. Бр. 338) за убијање стоке (П. Ш. М. Бр. 583); затвором од године дана кажњени су момци војводе Раке Левајца за свирепо и безбожно поступање према људима Ракине кнежине. (Д. П. К. Бр. 1238). Затвор с оковима примењиван је за нехотично убиство, исто тако и на онога, који би потегао пушку или нож па окреше а не убије (Казнени законик § 19 и 20). Затвор је се могао где што заменити новцем (П. Ш. М. Бр. 706). 4. Робија. У Београду, у тврђави његовој, постојао је за време првога устанка некакав казнени завод, у коме су људи, осуђени на робију, казну издржавали. Шабачки Магистрат слао је људе осуђене на робију у Београд да тамо казну издржавају (П. Ш. М. Бр. 339). У гамници београдске тврђаве издржавао је казну 1813 године војвода Максим Рашковић, затим Павле Цукић и Петар Молер. Људи, који су казну издржавали, морали су радити у тополивници у доњем граду. Од тога нису се изузимале ни војводе, као што то прича Бук Караџић на једном месту у својим списима. 5. Лишење чина. Ова казна употребљавана је само према старешинама и чиновницима онога времена. За злоупотребе у војводској дужности лишен је војводства Димитрије Пазарац (Д. П. К. Бр, 957). За тим § 37 Казненога Законика прописује да се лиши чина и власти и да падне под казну сваки онај старешина или судија, који се нађе да је с лоповима, који коње краду или волове, те с њима дели, или који штити лопове и угњетавг. сиротињу, 6. Расељавање. Овом казном кажњаване су породице хајдука, који се не могу да похватају (Д. П. К. Бр. 750).

7. Прогонство. Прогонством прети шабачки магистрат пијаницам и свађалицама (Бр. 124); исто тако прогони жену некаквога Прелића из целе нахије (Бр. 136). Карађорђе прети прогонством у Москове породицама неких убица (Д. П. К, Бр. 750). 8. Мртва Шиб а.. Ова казна као да није примењивана раније. У нашем законодавству средњега века, колико ми је познато, не постоји. За време устанка она је примењивана али највише на војне кривце. Она је примењивана на хајдуке. Тако је Карађорђе наредио крагујевачким кнезовима да казне Радивоја хајдука из Петровца мртвом шибом кроз 500 момака 24 пута, и да му његову сентенцију (гтресуду) прочитају пред народом, да покажу његова дела, како је зло градио и шта је дочекао (Д. П. К. Бр. 602). За тим примењивана је на убице, кад им се смртна казна или вешала замењивале мртвом шибом. Тако је некакав Павле Миленковић из Мачве села Змијања осуђен на вешала за убиство, па му је та казна замењена мртвом шибом 5 пута кроз 300 момака (П. Ш М. Бр. 221.ј. У „наставленијама,« која су дата војводама 1812 године, налази се и ова заповест односно шибе: за војне преступе дозвољамо вам казнити кривце сразмерно преступима са штаповима, а бегунце из војске и онога, који на нозив иа војску, не дође, можете казнити шибом но најдаље кроз 300 момака три пута. Осим тога мртва шиба примењивана је на војника, који би при изгубљеној битци за живота дао оружје из руке или би га бацио, и то да трчи кроз параду 600 момака шест иута; војник који би на стражи заспао кажњаван је мртвом шибом кроз 300 момака три пута; исто тако и војник, који би крао својега брата, као и момак, који се усуди отети девојку (Казнени Законик §§ 14, 21, 25 и 27), 9. Смртна казна. Ова казна употребљавана је врло често у време првога усганка. Тако она је примењивана на кривце и злочинце за силовање деце, за буњење у војци, за убиство, за оцеубисгво, за хајдуковање, за опасну крађу, на девојку, која роди без мужа дете коииле, па га удави. (Д. II. К. Бр. 658, 839, 857. 842, 958, 1248, 1486, 1508, 1523. 1441. — П. Ш. М. Бр. 221. — Казнени Законик § § 18 и 30). 10. Вешање. Ова казна је исто је што и смртна казна само што је смртна казна извршена мачем, сабљом или пушком часнија а вешање је давало смргној казни понижење. Вешала су досуђивана за рушење мира иа граници (Д. 11. К. Бр. 933.); за похару (Д. II. К. Бр. 1049); за убиство (Д. П. К. Бр. 1109 и 1248); за хајдуковање (Д. П. К. Бр. 1508); и шпијуни су по где кад кажњавани вешањем (Д. Г1. К. Бр. 1598 и 1706). 11. Бацање у воду. Ова казна као да је примењивана првих година устанка. А раније сам ју је народ вршио. Она је остатак из старога законодавства, а доцније постала је обичајем народним. Бацање у воду пре би служило као доказ него као казна, јер се бацало у воду да се дозна, која је жена вештица, па кад се дозна, онда се подвргавала казни. У

Протоколу Шабачкога Магистрата имамо траг да је бацање у воду некада служило за казну. Тако под бр.193, магистратје пресудио момку Стевану Михајловићу из Петловаче, који је учинио непочинство и нечисто с девојком Анђелијом Шивановићевом из Петловаче, тако момку ударише 100 батина а девојки 50 камџија за овај први пут : а за. другп пут имаће ову казну: „да у воду оКе бачени бити." Овај обичај да се девојке, која роди кониле, зашије у врећу и баци у воду, живео је раније у Мачии. Или је растрзата коњима. Бацање у воду као доказ такође је остатак из старијега законодавства и обичајнога права, које је често примењивано на жене које су држали за вештице. И сам Карађорђе, како прича Вук Караџић, употребљавао је бацање у воду као доказ да сазна која је жена вештица а која не. У осталом доцније је и сам Кара1)Орђе својим казнени.м законом забранио то, јер § 31 гласи: в Ко би се усудио вештице тражити и »убијати жене и мучити, као што су би»вале овакве будалаштине, или у воду ба»бацити, ко би ово учинио — овакву лу»дост, за коју се Србима бели свет смеје, „за овакву будалаштину осуђујемо му: „оно њему да. се учини, што би он учинио »више реченим вештицама." 12. Сиаљивање је такође казна, која је постојала у византијском законодавству. Постојала је и у старом српском законодавству за оцеубице, матереубице, братоубице и чедоубице. У обичајном праву за време Турака постојала је и иримењивана је на вештице. За време првога устанка она се сматрала као казна равна вешању. Тако Карађорђе 22 јуна 1813 године пише војводи Јови Поречком за старца, кога је ухватио на планини са турским књигама шпијунити и људе и збегове предавати, да га обеси или оажеже пред народом (Д. II. К. Бр. 1706). 13. Вађење очи]у. И ова страшна казна постојала је у византијском к срнском законодавству. Душан наређује да се пијаница, који удари, или наиадне, посече или окрвави а не убије или не рани тако да од тога смрт дође, казни вађењем ока. Карађорђе пак наређује 18 јуда 1812 године Вујици Вулићевићу, војводи смедеревском да Петка, који је слепце похарао казни тако : што ће сазвати вилает, пак му очи извадити (Д. П. К. Бр. 887). 14. Пребијање ногу ируку. И ова страховита казна пореклом је из средњега века. Примењивали су је Византињани и Турци, а да ли су је и Срби примевали у старој српској држави, не знам. Народна песма помиње ову казну примењену од стране "Гурака на српске хајдуке. Карађорђе је примењује на шпијуве Она је први пут примењена 1804 год. пред освајање Рудника. Милићевић М. Х'>, прича то овако : „Идући с устаницима да опседне Град »Рудник, Карађорђе је Блазнавској реци, „сретне некаквога Раку из села Рудника „на осамарену коњу, и упитага куда ће: „— Идем у Смедерево за со, одговори Рака.