Policijski glasnik

БРОЈ 46.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТЈРАНА 363

да је чл. 68. а зак. о уређењу округа и срезова то питање решио, прво за то, што би то за поједине случајеве била Фрапантна мера и драконска казна; а друго ка то, што окружна скупштина може и решити предмет и препоручити, да се достави окр. начелнику, па да председник скупштине то не учини. У закону, дакле, нигде није проиисана санкција тој дужности председника, да у извесном зак. року мора послати скупштинску одлуку окр. начелнику. За то сам мишљења, да се ова непотпуност може најправилније отклонити зак. допуном у чл. 14. зак. о уређењу округа и срезова на тај начин, што ће се извршност одлука окр. скупштине рачунати у року од 20 дана од дана, када је одлука скупштинска у препису предата окр. начелнику — односно његовом заступнику. Љ. Јоци-ћ -ШЈЕДАН СЛУЧАЈ ПОГРЕШНЕ ПРИМЕНЕ КАЗН. ЗАКОНА

Одкуда долази погрешна примена и пракса? Погрешна пракса у судовима долази услед недовољног познавања самог закона на првом месту, услед недовољне правне теориске спреме државних органа који примењују закон, затим уелед оскудице критеријума у истих, а у многоме још и услед непотпуности и неодређености самог нашег казненог закона, као и од још много других узрока од којих су поменути најважнији. Непознаван.е закона и недовољна спрема понајвише гура нагне судско и полициско особље у шаблонски рад до сада тако штетан ло судску Функцију. Оскудица самосталног критеријума код судских, а нарочито полицијских органа, долазила је у многоме још и с тога што скоро увек „претпостављене« старешине злоупотребљују своју уосталом чисто дисциплинску власт над особљем и исту проширују на све домене радљивости нижих им органа утичући тако и на нижу Фактичку иследничку и судијску самосталност — самоопредељивање. За непотпуност и неодређеност казненог закона у овој расправи се нећемо позивати на друге доказе до једино на оне силне измене, допуие у истом од момента његова доношења до данас. За потврду овог тврђења да је наше казнено законодавство у опште несистематски израђено те да и отуда у многоме долази погрешна пракса изнећемо овде у што краћим потезима један пример. Став IV члана 15. Устава означава као право српским грађанима а дужност власти која му врши претрес стана: да му том приликом по извршеном претресу изда уверење о исходу претреса. Тај став нема своје санкције ии у једном зак. пропису осталог казненог судства наше отаибине. С тога је свака тужба за повреду овог права илузорна. Али што је најважније иследне власти редовно не издају ова уверења и ако то Устав изрично налаже. Но поменућемо да погрешна примена и пракса може доћи и од непознавања актуелних

друштвених односа овоје средине, што бива када се тачно не познају правни односи свога времена и правна свест савременика. Али само овде ваља правити извесну разлику између грађанског и кривичног права, која потиче из саме природе гра1)анског и кривичног права. Сам тај Факт да је у грађанском праву дозвољена аналогија, а у кривичном није, чини да је познавање правне свести и актуелних правних појава и односа више од користи у области грађанског но у области кривичног нрава. Отуда је логично и природно да је и интерес за упознањем гра^анско - правне свести и грађанско-правних односа у актуелном животу јачи од интереса за упознањем тих Фактора у области кривичнога права. Али то ипак не треба да значи да ову другу врсту упознања актуелних односа и правне свести треба запоставити, као безкорисну и бесциљну. Не, на против, познавање ове правне свести и односа од неоцењене је користи. Важност и корисност тога увиђа се нарочито код поротног суђења. Код пороте као што је немачка (бсћчуиг^епсМ) ово је од најпресуднијег значаја. Државне судије тамо имају само да руководе ислеђење, да објасне иоротницима иравну важност свију могуКих иредвиђених иретиоставака 1 ), и најзад да примене закон на кривично дело, олакшавне и отежавне околности, које имају да утврде само поротници грађани. Па кад смо и ми пошли за тим да са увођењем пороте дамо маха овоме познавању актуелних правних односа, онда треба тежити да се у интересу правилног пресуђења ово познавање што више рашири и да дође до своје примене. — Ипак ово што довде поменусмо о важности познавања актуелних правних односа за поротно суђење, није без важности за обично редовно суђење. При редовном суђењу оно доприноси, ако не аналогији, а оно логичном расуђивању. Корист од што јачег логичког расуђивања у судских органа у томе је, што логично расуђивање по свршеном извиђању повећава број практичних комбинација које треба применити у даном случају. Логично расуђивање проналази у истрагом прибављеном материјалу све нове и нове психолошке елементе и све јачу везу изм. кривичног дела и кривца што све иде у прилог захтевима модерне криминалогије да на личност кривчеву и лични однос његов према кривичном делу треба обратити што већу пажњу 2 ). Логично расуђивање на овај начин појављује се као најважнији елеменат извиђања. Оно чини да се на претресу окушају све могуће комбинације и претпоставке, оно чини даље неоцењене услуге при решавању о томе постоји ли дело и кривица оптуженог. Логично расуђивање је т сопге^о оно што има и треба да испуни разлоге једне кривичне пресуде. Његова улога и важност је огромна нарочито у казненом

А ) Ово истичемо узгред ради карактеристике међусобног цодозкаја и односа државних судија и поротника грађана у немачкој пороти. 2 ) Са овог раздога ми смо за усмено суђење код виших судова.

законодавству које је усвојило теорију слободног судијског убеђења, по коме казнени закони не обавезују судију да извесну чињеницу и околност мора сматрати за доказану или недоказану (али само с тим ограничењем да ипак судија зато не сме доносити необразложене одлуке). — Но узрок несавршености судске праксе, по правди рећи, не лежи само на судском особљу, погрешна пракса је код нас у многоме носледица несавршености и недотупавности самог закона. Наш казнени закон, који је изазвала једна прека и насушна потреба за ма каквим законом у опште, да се стане на пут и учини крај оној дотадањој анархији у судству, није израђен са потребном студијом специјално наших српских односа и обзирима на наше друштвене прилике. Што све у опште треба један законодавац да има у виду приликом регулисања правних односа једиога народа ми смо начелно поменули на више места у другој својој студији: »0 реФормп нашег казненог законодавства итд. сс '). Исто тако шта је све посебице иогрешно, што је требало и шта треба на место тога да дође помиње се у тој расправи. Овде со око тога нећемо задржавати само ћемо напоменути, да услед тога ако законодавац испусти из вида у моменту опредељивање који то све одпоси треба да буду предмет регулисања законом и извесне односе не регулише — онда тешкоћа у решавању искрсава једино кривицом његовом. С тога у оваквим случајима отпадају сви опи већ помепутн прекори раније упућени на адресу оних који примењују и извршују законе. Али се у пракси може наићи и на нешто са свим друго. Често се учину извесне индивидуе показује несумњиво долозан, у њему често лежи доста велика антисоцијална опасност, тако да и ако у закону није »казано да ће се и како ће се казнити" — § 2. казн. зак. (пиПиш сгшеп 8те 1е &е или пиПига сптеп ате роепа 1е§еП — према чему би изашло да се ни извиђати ни казнитинеће) ипак су иследне власти (и без законог овлашћења) предузимале истрагу а судови извиђали, па и казнили. Откуда ово ? Отуда што је то дело на себе обратило јаку пажњу — „позор®; што је у њему ако прође некажњено лежао јако привлачан пример за остале злочиначке природе те околине; и, што то дело по својим карактерним знацима показује јаку сличност са многим делима изрично побројаним у закону те је доводило иследника у искушење треба ли да предузме истрагу или не, па је он у сумњи а ради своје сигурности да не одговара за непредузимање истраге приступао : истој. Иследне власти су дакле приступале истрази по сили околности а из побуде да не би на себе навукле прекор немара у вршењу службе што су извесно и ако не изрично законом угрожено, а оно сумњиво дело пропустиле искорењивати, находећи истовремено да је суд ту који ће погрешку да исправи. И што је најважније иследне

Ј ) Архив за правно и друштвене науке стр. 'И7 св. 5. и 6. за 1910. г.