Pripovetke / Ivo Andrić

НОЋ У АЛХАМБРИ 109

— Господо! Стари је обичај у нас, Срба... Нисам мислио данас да говорим али морам, јер се овом нашем другу, господину, догодило нешто.

— Сједи! вуче га Крилетић за капут, да му вино запљускује преко чаше.

= Не, не, стари је обичај, молим вас. И ја, господо, ако и не волем морам да почнем од себе. Кад сам се наиме ја родио, а то јо било октомбра месеца, осамнаестог, године хиљаду осам сто осамдесет и шесте... Дакле октомбра месеца.

— Опет он окшомбра! прекида га Крилетић.

Граја која настаје присили Бокановића да опет сједне. Али Руси се завадили између се. Павел Иванович се опио. (Такав ти је он, тумачи с неком њежношћу Крилетић, да га удариш винском мјешином, опио би се, сиромах). Евгенија плаче. Павел Иванович, који ју је увриједио, тјеши је..

— Не кажем ја да Ви лажете, мила моја, али нуковник није био, и готово!

— Био је, Павел Иванович. Ви сами знате да је био.

— Да, био је капетан, и живили сте с њим. Квит! |

Евгенија нато пада по столу и рида у сав глас. Крилетић шири руке.

— Е, што су ови Руси фантазије, брате!

Коначно се и то смирује. Евгенија пије, смјеши се и још покаткад јеца. | Одједном онај од Извозне Банке, са сплоштеном лобањом, издигао да пјева. Заклопио очи, па лелече и завија нешто без краја отегнуто и страховито. Узалуд га Крилетић ногом опомиње. Коначно му прилази с леђа и шапће.

— Слушај, бато, немој да се брукаш.

— Што се брукамг виче он.

— Па тако, брате, брукаш се.

Престаје да пева и послије цијело вријеме ћути ноднимљен. | Међутим Кимиђикић игра. Онако угојен, однекуд вас масан, у сивом јевтином одијелу, необри-