Pripovetke / Ivo Andrić
НОЋ У АЛХАМБРИ 109
— Господо! Стари је обичај у нас, Срба... Нисам мислио данас да говорим али морам, јер се овом нашем другу, господину, догодило нешто.
— Сједи! вуче га Крилетић за капут, да му вино запљускује преко чаше.
= Не, не, стари је обичај, молим вас. И ја, господо, ако и не волем морам да почнем од себе. Кад сам се наиме ја родио, а то јо било октомбра месеца, осамнаестог, године хиљаду осам сто осамдесет и шесте... Дакле октомбра месеца.
— Опет он окшомбра! прекида га Крилетић.
Граја која настаје присили Бокановића да опет сједне. Али Руси се завадили између се. Павел Иванович се опио. (Такав ти је он, тумачи с неком њежношћу Крилетић, да га удариш винском мјешином, опио би се, сиромах). Евгенија плаче. Павел Иванович, који ју је увриједио, тјеши је..
— Не кажем ја да Ви лажете, мила моја, али нуковник није био, и готово!
— Био је, Павел Иванович. Ви сами знате да је био.
— Да, био је капетан, и живили сте с њим. Квит! |
Евгенија нато пада по столу и рида у сав глас. Крилетић шири руке.
— Е, што су ови Руси фантазије, брате!
Коначно се и то смирује. Евгенија пије, смјеши се и још покаткад јеца. | Одједном онај од Извозне Банке, са сплоштеном лобањом, издигао да пјева. Заклопио очи, па лелече и завија нешто без краја отегнуто и страховито. Узалуд га Крилетић ногом опомиње. Коначно му прилази с леђа и шапће.
— Слушај, бато, немој да се брукаш.
— Што се брукамг виче он.
— Па тако, брате, брукаш се.
Престаје да пева и послије цијело вријеме ћути ноднимљен. | Међутим Кимиђикић игра. Онако угојен, однекуд вас масан, у сивом јевтином одијелу, необри-