Pripovjesti : crnogorske i primorske

258 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

ника, у које је полагао дику и покој своје старости. Пошто их је онако мукло загледивао добру четврт сата, рече Зорки, која држаше у свом скуту мртву главу несретње другарице, очи јој љубљаше а косе глађаше: — Нека се врши божја! Да је мој ископ прост и благословен, ако се над овим безазленим трупљем оснује вјечита слобода моје отаџбине и цијела кршћанства на истоку!

Спасоје укопа зета и кћер у једну гробницу; учини им покајање мјесто свадбе; узме Зорку (добру и вјерну Зорку!) у кћер и с њом удомазети једног · Црногорца, да га стара његују а мртва часно укопају. Па кад баци на оно трупље прегр црне земље, викне: — Моја ђецо! Кад није било суђено да се здружите на овоме свијету, Бог вас удружио и упокојио на другоме! Зорка је помњиво њивила ружу и љубицу око гроба несретнијех заручника, и чувала да их звијере не откопа и кости им не разнесе.