Prosvetni glasnik

34

НАУКА И

НАСТАВА

превидно, тако рећи сваког часа, мења и које треба да се проучава у тој својој непрекидној променљивости, у том своме непрекидном иостајању. Мисао није више била гола апстракција, која ;кпви од ваздуха II која је избачена изван света реалнога, већ је и сама стварала реалност историјоким делима, била им прави жовот н једина, која је у стаау да их објасни као што треба. Доброта, лепога, лравда нису више биле голе математичке Формуле, које је иаша памет измислила, нити су се тражиле посматрајући само апсолутно биће, већ су то биле живо, животворио, творачко начело, из којега су се рађали: уметност, књижевност, право и практични морал. У тим ароизводима ума људског оне-су се могле, у конкретном облпку, да проучавају и налазе остварење. У Хегловој философијн први је зачетак свима тим идеама, т. ј. томе вечитом постајању мисли, томе узимању иа се стварнога облика, јер мисаоствара историјску реалиост преко човека, кога она преображава, тако рећи, сваког дапа. Хегел пак изводио је свпје идее из онога, што је он апсолутним називао н наметао пх је исторнји. Међу тим, нова школа тражи их у делима и догађајима, којима хоће да пронађе вредност и законе, а оглашавала их је само онда, кад их је могла научном методом да нађе. И тако се обновише, заједпо с исторпјом, ФИлосоФија, јурисируденција. иолитпка, критика, педагогика и све моралне науке. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

АСИМИЛАЦИЈА КОД БИЉА

УПОТРЕБА ЊЕНИХ ПРОДУКАТА од Симе Тројановнћа др-а филос. У бнљном свету цео се животни рад вршп без шума и без видљивог кретања, и баш та околност и учинила је, што је биљка тек у новије доба постала предмет исптггивања. Фнзиолошкп део нарочито заслужује пажњу, јер тек су се том граном Ботанике дознали важни проблеми: како се биљка храни, оплођава, расге, и у опште како се влада према различитим силама, којима је она изложена, као: светлости, топлоти, гравитацији, електрицитету и. т. д. Ја сам за овај чланак уззо тему о храњењу, и ту ћу изложити сва досадава важнија посматрања

у овоме правцу историјским редом, почињући првим исаитивањима а завршујући сувременим. Још године 1671. дозна Малпиги на прост начин значај лишћа код биљака, јер чим је одсекао котиледоне младој, проклијалој бундеви, одмах је цела биљчица угинула. Пошто котиледочи нису ништа друго до први листовп, он донесе тачан закључак, да је лпшће орган за храњење. Ова осповна мисао за Физиологију оста све до открића Ингенхаусових недарнута. Овај холандскп научењак предузе да испитује тодине 1779. начин како се биљке хране, и да све њиие животне услове што јасније дозпа п разреши. Своја дуговремена истраживања он тумачи овако: „Биљке стоје само с две супстанције у везп са земљом ц атмосФером. Земљаје потребна биљкама као једно средство, да их утврди кад истерају корен и да им да потребне солн. Бода је пак, као што из искуства знамо, од неоиходие потребе свима органскпм бпћима, јер без ње не би бпло струјања сокова." Даље разлаже овако: пошто ни вода ни земља по горњим псказима пе задрже ираву храну биљну, то се мора претпоставити, да се биљке из атмосверског ваздуха хране, јер без ваздуха оне пропадају. Осим тога она угине и у гасовпма, у којима животиње не могу да живе, као н. пр. у азоту и т. д. Животиње добивају своју храну од бпља; да пак биљни свет самостално стоји према животињскоме, доказује то, што биљке узимају своју храну из неорганских тела — ваздуха, воде и земље 1 ). Шеле и Пристли првн су опазили моћ бпљака, да оне неки пут ваздух поправе (истуривањем кисеоника из себе), неки пут опет покваре (истуривањем угљепе киселине). Али они не беху у сгању те две противпости да разреше. Међу тим исте године 1779. Ингенхаус цх разуме и објасни: да ове две појаве треба строго разликовати, и ни по што не мислити да су они један исти процес живота 1 ). Он пронађе да бнљке непрестано ваздух разлажу, и да се услед те промене велика количина ваздуха претвара у шкодљив ваздух, и да се у корењу, цветовима и плодовима врши то „растварање" ваздуха, шта више и у сред бела дана, дочнм зелено лпшће и младц зелени изданцп престану да врше тај посао, чим их обасја суице, пли у опште кад су осветљени. За времс иак осветљења лишће исгура непрестаио из себе знатну колччину дефлогпсто') Своје публиковане радове иочиње ои с тумачењем у делу: »ТЈећег Егпаћгип^ ипА Ргисћ^ћагкеК; <1ев Во<1еи8.* Евглеско је издање од 1796 год., а немачко 1798. 2 ) Опширан литерарни преглед валази се у: „СгезсМсМе <1ег Во1ашк, уоп Ј. Засћз.* 1875., и у бгевсћтМе с!ег Аззшп1а(;1оп, уоп Напзеп. АгћеНеп (1ез ћо4амбсћеп Јпз414и(;8 т ЧУиггћигјЈ. В<1. II.