Prosvetni glasnik

5,64

крит1ша и бибдиографијл __ ___ Ј.

одговарати стварности, кад би Србију задесила срећа, да се њене владе нв ослањају на сељачки сталеж. Што се тиче питања, да ли на Копаонику има много или мало извора и потока, то се оно не може абсолутно решити, јер су и изрази мното и мало само релативни. Панчић је рекао да их има много, помишљајући при томе на хидролошке прилике по другпм српским планинама; г. Гец не мисли да их има много, јер сравњује Копаоник са некима водом богатијим немачким планинама. Чудна ми начина научне дискусије! Коме је познат рељеФ Копаоника и сва његова хидролошка мрежа, тај ће признати да је тврђење Панчићево правилније огпротивничног му. Таш' и ми држимо да су по Копаонику извори и текућице доста честе, чегаће но у многим другим нашим крајевима (за шта има и геолошких разлога), и ако се владавина у Србији још ослања на сељачко изборно тело. Ако је учени проФесор из Немачке хтео тиме да нас научп, да ће подизањем шума појачати и изворске воде, онда је он последњи који је међ нама ту истину рекао. Много пре њега и много боље од њега, говорио је то и Панчић (Нешто о нашим шумама 1870.) и то баш представницима тог истогтела, и ови су умели свој закон о шумама према приликама поправљати и уводити. Само владама српским није била увек досуђена срећа, да учине добар избор људи, којима су стручне и научне мисије поверавале. Тако на пример, срећне руке није био ни онај г. министар просвете, који је г. Гецу дао државну помоћ да по Србији путује. Јер расправа немачког геограФа о Копаонику, и ако може имати некс вредности за ону немачку публику, која је о Копаонику исто тако мало обавештена, као што је г. В. Гец био, кад се на исти упутио, ипак не садржи ничега новога, нити чега добро смишљенога ; најмање ће пак она бити први подстицај и прва основа за познавање Копаоника, као што се томе њен писац, до дрскости безазлено, нада. Ј. М. Жујовић.

А. Н. Пмпинђ. Исторгп русскоп ћтнографги; I.—II. ОбшјВ обзорЂ ипученШ народности и Зтнограф 1 л великорусскал ; III. 8тнограФ1л малорусскал; IV. Б'ћлорусма и Сибирв Спб. 1890.—1892. — Четири књиге у 8°. Стр. 424 428 -ј- 425 -}- 488. (Наставак и свршетак) Уноредо са скупљањем етнограФског градива, 50-те године ударише темељ и свестраној му научној разради. Главни иредставник новог покрета у етнографокој науци и утемељач у Русији оног научног правца, што га основа Грим у Германији, био је Г. И. Бусл аев (рођ. 1818. год.). Прва књига

му: ,0 преподнванш отечественнаго лзцка",(1844. год.) беше у своје време од ве шка утицаја на руску науку. Компаративна лингвистпка и историска метода беху ту нрвн пут примењене на русни језик; за историју науке о језику дело има опу вредност коју радови Кавелина и Соловјева за руску исторнографпју. Други славап рад Буслаева била је дисертација му: »0 утицају хришћанства па словенски језик" (1848. год.), у којој расправља питање о старо.м преводу Св. Писма на словенски, и о средствима, која бише употребљена за израз оних хришћанских појмова, што их не имађаше стари језмк. Опште поставке у дисертацији, да историја језика стоји у најтешњој вези с предањсм и народним веровањем, да језик у време Формације носи на себи трагове народне митологије, да најстарнје Формс епске појезије воде почетак од Формације самог језика, да сродство индојевропских народа прати заједница веровања им и предања, да митологију Словена треба изучаватп у вези с предањима других средњевековних племена, оообито немачких све то показује у Буслаеву прпмењивача на руско научно земљиште принципа Грима и школе му. Ну све то беше увод у знамепите студије му над руским епосом, старином и пародпошћу, што их издаде скупљене у две велике свеске: „ИсторическЈе очерки русскоВ народноВ словесности и искусства« (1861. год.), једно од најважни.јих дела о руској етнографији и најглавпији производ ондашњег нериода руске науке. Ти и други радови, што пзлажаху све до пос ледњег времена, дадоше нмепу Буслаева једно од првих места у историји руске етнограФије. Он умеде пренети у Русију научноромантично учење Гримово, баш онда, кад оно бегпе најпотребније за руско друштво. С немачким романтизмом у појезији упознао је руску књижевност још Жуковскиј; ну етнограФСка руска наука од 20-тих до 40-тих година једва је назирала, да постоји нека Гримова школа, налазећи се утовреме, заједно с археологијом, у рукама самоука, као Сахаров или Даев; а п учени људн, као Надеждин и Максимович, не прођоше правилне Филолошке школе. На послетку почеше продирати принципи Гримови и школе му, која заузимашо тако видно место у науци, да је морала у том правцу утицати и на Русију Утицај беше благодетан по руску етнограФију, која осим тога што не имађаше научна смисла, пе беше ни у стању, да историски и морално осветли оне осећаје према народном предању, који су се онда развилп у друштву руском и изразили у јако распрострањеној љубаги пре.ма етнографијп и архео логији. Због недостатка научне основе, тежња за