Prosvetni glasnik

5 г; 8 критика и

резултате, до којих тим иутем дођоше Буслаев, Афанасјев, Ор. Милер, К. Аксаков, Безсонов. Као негацију тврђењу, да у билини Руси имају самобитне нацијоналне производе, хранилиште најстаријих песничких предања, Стасов поставља теорију, да руска билина није руског порекла, већ да је у целини позајмљена с Истока; да садржај руских билина није ништа друго, до дотерани сижети епских производа, појема и бајки с Истока, испричаних непотпуно, у одломцима, као нстачне копије; да су ти сижети дошли Русима из друге руке у будској обради; да је време узаимања било пре око татарске најезде, него раније, у првим вековима руске историје, у епоси старих трговачких одношаја с Истоком. Из теорије излазио је ресултат: да у руским билинама нема ништа ни руског, ни прастарог, ни самобитног. Да докаже своје тврђење, Стасов упоређује руске билине с источним бајкама, и узима н. пр. оскаску« о Јеруслану Лазаревичу, о којој нема сумње да је узета с Истока, и показује, како јс руска редакција прерадила персиски ориђинал; разбирајући тим истим начином билине о И.шји Муромцу^ Добрањи, Потоку и т. д„ налази им порекло у индиским песмама и износи на видик, како се оне не дају, као одломци, потпуно разумети без својих азијских ориђинала. Прешав читав низ билина и упоредив их с источним изворима, Стасов тврди, да су им основа и „скелет« узети из источних извора. Ну, можда је туђа основа примила на себе народни карактер? Стасов и то одриче. У кнезу Владимиру руских билина не треба тражити правог кнеза Владимира, већ нешто са свим друго: ту су црте цара Кејкауса из „Шах-нама», брахмана Вишнусвама, мудраца Сандимана из »Гариванзе« и т д.; у кнегињи Апраксији понавља се персиска царица Судабе; у Добрињи живе заједно Кришна, Рама, Арџуна, разни сибирски и киргиски јунаци. С геограФским именима, која се налазе у билинама, није боље; градови и реке су реминисценције разних источних градова и река, које су беле, црне, жуте и т. д., као и тамо. На основи билина не дају се правити закључци о правом стању народа и разних сталежа у оно време, па чак ни о хришћанском елементу за доба Владимира: „све, на први поглед, хришћанске Форме у билинама нису ништа друго, до пренесене на руске обичаје и руску терминологију нехришћанске и неруске приповетке и детаљи." Једном речју, обичајима, карактером, оружјем, оделом итд., руска билина подсећа на своје источне ориђинале. Можете замислити очај и огорчење словеноФила, кад се у јунацима, у којима они гледаху но-

1.шографија

сиоце коренитих народннх особина, показаше азијатски типови. Сви стари научнпци, који се занимаху питањем о билинама, подигоше се против Стасова. И ако је источна теорија му дотерала до крајности, као сваки први протест, наука гледа данас на љега као на учена човека, који је први нанео удар свима самовољним митолошким, историским и символичним тумачењима руског епоса, и скинуо с дневног реда све сентименталне и алегоричне теорије; осим тога, Стасов је први указао на један извор, одакле је руски епос ако не са свим, а оно бар донекле, као што потврдише новија испитивања, много узаимао. На сувремену научну основу поставио је изучавање руских народних предања научник јевропског гласа, унив. проФесор и академичар Александар Н. Веселовскиј, један од највећих руских научника. У време, кад је он стао радити (шездесете године), теорија Гримова подлегала је новом правцу, који се развијао из БенФејевих научних испитивања. Школа Гримова полазила је од претпоставке (од које је створила аксиому), да бесконачно понављање предања код разних народа истиче из њиховог доисториског сродства; на дну сваком предању лежао је неки првобитан мит, ком се давало неко митолошко тумачење (н. пр. поштовање сунца, представа облака, буре и т. д ); па пошто се мислило, да сви народи, који принадају једној групи, имају исте психолошке основе митолошког стварања, руски научници (као Буслаев) држаху , да могу тумачити своју митологију на основу германске. БенФеј пак скупио је гомилу примера, из којих се види, да сходство предања лежи врло често изван услова племенског сродства и доисториеког јединства, и да се тумачи путем спољашњег, усменог или писмеког ј заимања. Изучавање средњевековних књижевних споменика у међусобном им поређивању и са живим сувременим »Фолклором" (народно предање), доказало је изван сваке сумње, нрво, обилате Факте књижевна узаимања у средњим вековнма, Факге међународпог предавања Фабула; и друго, да оне постоје у сувременој народној памети, и да врло много што изгледа чисто народно, не беше ништа више, до развиће или измена прочитаног Факта у књизи. Из тога истиче природно, да су потоци народног предања, текући у разним правцима од истока на запад и обратно кроз средњевековну Јевропу, морали обухватити и стару Русију; шта више, да стара руска писменост и народно предање могу разјаснити многе тамне тачке у историји средњевековних Фабула. Стара Русија налазила се у том погледу у ванредним погодбама. По старој историској традицији Руси мишљаху, да је Русија стојала засебно,