Prosvetni glasnik

РАЗНИ ЗА1ШСИ

Што и такав споменик, какав најбоље пристаје твојим делима, није до сада био готов, није крива ни добра воља, ни учитељска љубав , него тешке прилике у којима се до скоро налазило српско учитељство. Мален је овај знак захвалностп наше, али су велика дела твоја, која ће се у њему огледати, и велика је твоја љубав, која ће нас са овога знака загревати у нашим мучним пословима, опомињући нас да као воштанице сагоримо па олтару родољубља и просвете народне; хладан је овај споменик, али ће на брегу размишљања загревати свако српско срце љубављу према народној просвети и истинским родољубљем према своме народу; нем је овај споменик, али ће увек изазивати иа уснама свакога Србина узвик одушевљеног признања : Слава Јовану Гавриловићу ! Студен је овај знак великога родољубља, али ће вечито разгревати срца песника и родол^уба, да иожеле : У- једну жељу ^-ељице наше, У једну искру пламена сви, С једном вером, с једном надом Уз брата братски станимо ми ! К'о једну руку дигпимо руке, К'о једна речца нек' грмне глас : Слава ти, слава, ти си учио: У српској школи Српству је спас! К'о добра деца уз оца мила, К*о слаби тићи уз орла свог, К'о војска, која за светлост гине, А коју штити с висине бог. — Загрејмо срца на светом плану Захвалност нек нас испуни све: Слава ти, слава, а спомен такав У Српетву живећ' никад не мре!,... * За тим се г. Јовић, пошто је свршио наведени говор, обратио председнику београдске општине овим речима: Господине председниче, Српски учитељи, предајући овај спомсник у аманет београдској општини, моле вас да га чувате онако, као што учитељи чувају децу вашу. Чувајте овај скромни знак учитељске захвалности. Нека стоји на овоме брежуљку, служећи на украс калимегданскога парка, на понос српских учитеља, на углед нашој узданици — народној омладини, на

доказ просвећепим пародима: да су Срби имали великих људи, да су их умели поштовати и да су их заслужили !....

Ето тако је теклн и завршила се ова скромна, али велика свечаност, која ће нашим учитељима вазда служити на похвалу. Ј. Д. Ј .

ГЛАСОВИ 0 ШКОЛАМА. ЧвтрдесетогодинпБица Николе Г Б. Вукићевића. — У нсдељу, 17. октобра ове године, одато је, на свечан начин, признање раду и заслугама једног скромног човека, једног школског радника. Тог дана свечано је ирослављена у Сомбору четрдесетогодишњица књижевног н наставничког рада г. Николе Ђ. Вукићевића, проФесора и управитеља сомборске Учитељске Школе. Са овојих књижевних радова Вукићевић /е познат по свима крајевима српског народа. Нема учитеља Србина, коме би непознат био педагог Вукићевић; нема у српском народу човека, који се бави књигом, да не зна за Вукићевића књижевника. Вукићевић је данас најстарији педагог српски, али не застарео и назадан. Време га није прегазило, јер он иде за временом. И данас, у 64. години својој, Вукићевић је исто онако марљив радник, какав је био у млађим годинама својим, наставник који с одушевљењем ради у школи, ваљан управитељ школски. Таквоме раднику и књижевнику српски народ" одаје признање, а ученици и поштоваоци његови договорише се да свечано прославе онај дан ког је Вукићевић, пре 40 година, отпочео свој наставнички рад. Да се осврнемо мало и на живот овог човека. Никола Ђ. Вукићевић родио се у Сомбору 8 новембра 1830. год. Ту је, у Сомбору, свршио основну школу. Гимназију је учио у Сомбору, у Сегедину и у Карловцима. У Пешти је неко време слушао философију , одакле дође у Београд и уписа се у Вел. Школу. Кад настаде 1848. год., тако звана маџарска буна, Вукићевић, једно с тога, а друго због слабог здравља, напусти школу. Године 1853. Вукићевић буде постављен за проФесора сомборске Препарандије. Пун воље и одушевљења за рад, Вукићевић , нашавши се у друштву људи , вољш1х да збиљски пораде на уна-