Prosvetni glasnik

32

ИЗ БЕОГРАДА

присајединењем московској држави свију дотле освојених оредела Иваиовом војском, проширивши тиме њене граниде до Саје. Ова ће се борба између Руса и Литово-Иољака још дуго продужптп. Ово неће бити само борба за ову нли ону иокрајину, већ искључиво за надмоћност једног села другог племена у овим безграничнпм равнпцама, које се без прекида пружају од Урала до Еарпата, борба коју ће управљати још п антогонизам верозаконски. Само је случај, ако у оиште има случаЈности у животу народа и појединаца, разделио ова два народа, првобптно најсроднија племена славенска, Русе и Пољаке. А та је случајност, што једни примише веру са истока, а други са запада, те их упути двема различитим цивилизацијама. Сем ових, тако пресуднпх успеха Ивановпх, пма још један важан догађај у његовом животу, који ће определити правац будућој нолитици царевине руске. Кад Турци освојише Цариград, брат погинулог цара, Тома Палеолог, снасе се у Риму, где и умре, оставивши иза себе ћерку СоФију, једину правиу наследнину цариградскот жезла. Папа римски, под чијом се заштитом СоФија налазила, понуди је, ио савету грчког кардинала Висарјона и другпх грчкпх отменијих бегунаца, Ивану за жену, у нади можда да ће га СоФија ириволетп на васпостављење црквеног јединства, или да ће га бар навести да изјури из Цариграда п Европе онште омрзнуте Турке. Иван и његови бојари прихвате ову понуду с највећим одушевљењем, и он се венча са царевном Софијом 1472. године. Овом женидбом Иван постаде наследником царева впзантијских, који су дотле, једини, заступали п заштићавали цело иравославље. Еао што је некад Византија заузела место Рима, тако је садаМосква заузела место Византпје и примила на се дужност заштите свију православних народа, аманет који ће као наследство прећи на потомство. Иван прими сада за руски грб впзантијског двоглавог орла као доказ, да се озбиљски прихватио свију дужности које су за тај знак везане. Са царевном Софијом деђоше у Руспју многи научари и вештаци, који беху побегли из Цариграда; ту беше и уметника пталпјанскнх, које је Иван сам врбовао иреко својпх поклисара у Италији. Међу њима беше и славни Аристотело Фјораванти, архитекта и нреустројитељ Иванове аргиљерије. Услед свију ових успеха, Москва је дошла до врхунца своје славе. Она је под Иваном мал' не све своје задатке нспунила. На његове наследнике прелази дужност да их доврше и да учврсте московеку моћ. Москваје под Иваном, скоро први нут од пропасти Кијева, ступила у одношај са Европом, а Кремаљ је добио, за његове дуге владе, своје најлепше споменике. С правом дакле добио је у историји руској придев „Велики". Ивана Велнког наследи његов другп син Василије, пошто му је старији умр'о био, а и још не беше уништена клица задружног обнчаја, која не да да наследство пређе на унука од прворођеног му сина. Василије III. (1505—1533.), и не достпгавши славу свог оца, настави ипак његову цолитпку у правцу уједињења рускоги укрепљења автовратске

власти Под њим је Псков изгубио своју самосталност и би присајужен московској државп као п удјелне кнежевине рјазанска и новгород-северска.. последње, које су још као самосталне ностојале. По смртп краља пољског и в. кнеза литавског Александра, Иван наста да буде изабран за в. кнеза Латавије, која се великим делом састојала од Бело и Мало-Руса, негдашњпх поглавитпх покрајина првобитне Русије Кпјевске, али Сигмупд I. нрудружп и ову са пољском круном. Стара борба између Пољске и Маскавске започе сада поново (1509.)- У овој борби участвова активним шш дппломатским путем већи део европских сила и она се сврши, после многпх прекида, 1526. године са уступањем Смоленска, у ово доба важне тврђаве а негдашње удјелне кнежевине руске, Василију, који заузе овај град на ошнту радост Смоленчана и целе Русије. Мање срећан беше Василије у рату против крпмских Татара, који, као рањен лав пре смрти, посташе опасни по Моску. Казан се отрже испод надмоћности московске, али то само за кратко време, јер му се Иван Ррозни већ примиче. Василије остави иза себе, под регенством своје друге супруге, Јелене Глпнскијеве два малолетна сипа; Ивана, који га наследи, и Јуру, који беше душевно болестан. Иван Грозни (1533—1584) први је владалац руски који се при крунисању (1547.) прозва „Царем« Назив в. кнеза беше сада сувише скучен за владаоца, који је бројао међу своје поданике и саме в.кнежеве. ЦелавладаИвановаиспуњенаје борбама како спољпим тако и унутрашњим. Ми ћемо његову љуту борбу против снлне руске аристокрације засебио прелистати. Остваривши, после тешких наиора, своје уједпњење, Руспја је сада била у стању да употребп све своје снаге нротив спољних непријатеља, нротив Татара, који су још доста силни на истоку; против Лптаваца који, сливени с Пољацима од Лублннске уније (1569), држаху не само заробљену целу Бело-"и Мало-Русију, већ прећаху опстанку тек створене рођене московске државе; против Шведа н Тевтонаца, који притискоше неке покрајине, пређе руско-новгородске, и затвораше Русији, намерно, свакн пзлаз на западу. Највећи успех Иванов у његовнм спољним борбама беше освојење Казана и Астрахана, који беху средишта истоименнх татарских царстава Сад се власт руска ирошири над целим током Волге и једпим делом Каспијског мора. Пошто је Сарај још пређе разорен био од самих Татара, то им Је преостајало једино још Кримско царство. Кримскп Татари, потпомогнути од једноверних, онда силннх Османа, беху изненадно постали страшни за Москву. Да би присилио Ивана на повратак Казана, кримскн Хан Девлет-Гиреј дође под Москву са 120 хиљада војске, спали варош, али не освоји Кремаљ. Силан народ рускп страда у тој војни. Али, кад се, на годину, Девлет-Гиреј опет врати у Русију, кнез Михаило Воротински освети славно Москву, потукав и Девлета до ноге на обалама Лопашње. Мање срећан беше Иван у својим напорима да отвори одушку на западу. После тридесет го-