Prosvetni glasnik

338

ПРОСВЕТНП ГЛАСНИК

научштцима, те и иема нарочитих опазака о развијању породице у Сл.овена, али је опет на своме месту што је увршћен у Годишњицу, те су тако читаоци н>ени добилл придику, да се колико толико упознаду с тим у истини интересним питањем. Једно је само, што не можемо не замерити овоме прилогу; то је оно и сувише слободно закључивање о најстаријим и ирвобитним облицима породице. „Шумадижа", културно-историјска слика ироФ. Андре Гавриловића, на другоме је месту у овој књизи Годишњице. У њој је писац желео, да млађе нараштаје упозна с чика-Љубииом Шумадннком, која је данас доста мало позната, а о коме је листу „старија генерација често говорнла као о милој успомени свога младога доба, и о коме се одавно већ рекло да је најчистије огледало општега културнога напретка нашег за оно време". Нити је проФ. Гавриловић погрепшо, што није пожалио труда да спреми овај прилог, нити се уредништво Годишњице огрешило, што је овоме прилогу уступило овако угледно место у овој Годишњици. ИГумадинка је у истини била једна од необичнијих појава у нашем новинарству, н у историји пашега новинарства „има своје место одређено, место видно, које би сачувало њеноме основаоцу име у захвалном сећању и онда кад се он не би имао чиме и са чега више поменути". Напред се, у овоме прилогу, пзноси погдед на српску журналистику до Шумадинке, да би се добило најбоље мерило за оцену овога листа, па се онда у највећим детаљима прпказује историја Шумадпнке од самога позива чика-Љубина, којим објављује да ће пздавати лист с циљем „да се читатељ забави, иоучи и развесели". па до последњега броја њезина. На завршетку је и мањи поговор о књижевној радњи Шумадинкина уредника Ненадовића, у опште. У овоме прилогу има драгоцених података за нашу новпју књижевну историју, нарочито за историју нашега новинарства, па пма лепих дата и за развој нашега културнога живота, у оно доба кад је Шумадинка излазила; али нам се чини, да је све то ирилично укривено у оним многим непотребним детаљима, управо претрпано је њима, да ће читалац с ирилично муке моћи одвојити све то, што је у овоме нрилогу од општега интереса. Изгледа нам, да би овај прилог имао много више читалаца и бпо од много већега пнтереса, да је нешто краћи, те и концизнији. У геограФско-исторпјској студији од Синише, Леђан-град, расправља се о „Љђану граду латинскоме", познатом пз наше лепе народне песме „Душанова женпдба". 0 .Геђану је у нас већ прилично до сада расправљано, па опет као да ово питање није ни сада још правилно решено: ни после ШаФарика, ни после Новаковића, ни после толиких других, који су се бавили о томе иптању, па ни после ове „географско-исторпчке студије" Синншине. По ШаФарику Љђан град бн требало да је данашњи град Ераков у Галиццји; Стојан Новаковић, расправљајући о овоме иитању, устави се на томе, да би ,,1еђаи град ваљало тражити негде у да-