Prosvetni glasnik

340

НРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

диде и према тројици Ба.тшћа створида је и три Мрњавчевића. Томе је иомогла и топограФија, јер по народној традидији Скадар се везује за дом Мрњавчевића, а ту и јесте позорница свега рада Бадшића. Дакде од Ва.л шића народна је традиција могла врло дако пренети појам о тројпци <5раће п на Мрњавчевнће, који су н тако но народној традицпји им али врло сличну судбину с Балшићнма. Овоме је могло помоћн и то, што је н сам Вукашин бно оставио три сина, трн млађа Мрњавчевића, што је давало хране народној традицији, да је било н трн старија Мрњавчевића. Само име 1'ојко такођер је врло лако могло бити прпмљено: Ђурађ II Срацимировић, зет кнеза Лазара по кћери му Јеленп, касније Сандаљевици, имао 1е три сина, од којих је средњи био Гојко; и стриц Ђурђев Ђурађ I имао је сина Ђурђа, овај онет сина СтеФана, којн је био ожењен сестром Ђурђа Еастрнотића и имао сииове Јована и Гојка, за којим је била Комненија од иороднце Аријанита. Па и сестра Ђурђа II Срацимировића, заова Лазареве кћери Једене, била је удата за Гојка Голема Аријанита. Уза све ово дошла је бнда и ведика сл ичност у судбини синова Вукашина Мрњавчевића и синова Гојка Бадшића, те је н то помогло, да је већ Бардеције, историогра® Скендербегов, пишући о опсади п иаду града Скадра, могао на стотину година носле Вукашина писати, како је Гоманија припада тројици браће: Вукашину, којн је добио титула краља, Андрији и Гојку. Народној традицијп било је још и дакше, да према свему овоме краљу Вукашину прида поред брата му Угљеше још п Гојка. Говорећн о песми „Пропаст царства српског" проФ. Гаврндовић огдеда објаснити ведики анахронизам, који се огледа у тој песми, и то овако тумачи: та је песма постада много носле косовскога боја и она је резиме свега што се могдо певати о косовској погибији; њу, дакле, ваља према цедокупној певанији народној о косовскоме боју и узроцима и посдедицама тога' ведикога догађаја тако схватнтп као оне изводе, који се надазе уза старе бнограФе на крају, као резнме свега што је раније у биограФији речено. У овој песмн, дакле, народнн се певач уздиже од обичнога начина излагања догађаја и приказује потпуну слику не само косовскога боја, већ у гдавноме и свега онога што је томе догађају претходидо, као и оно што је дошдо као последица тога догађаја. „Певач, хотећи казати што о пропасти царства, хвата најопштије црте, иде границом српске земље, помнње најчувеније обдасне господаре, а како је главни дом био на Косову под Љзарем, то он, стојећи на Косову, баца одатде летимичан погдед на све, али не дуљи, ради сразмере, нп оно што је на Косову бидо. Зато нема помена ни о најсдавнијим јунацима косовским. Начином новелистичким певач иставља косовски бој, управо спрему за њ, па се враћа те казује све што по његову знању чинн пропаст царства, завршујући оиет самнм бојем". Расправљајући о трећем иитању, о војводн Пријезди, иисац се труди, да у опште баци бар непгго впше светлости о ономе великоме јунаку