Prosvetni glasnik

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

Орпска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку. Пред освитак XX века разматрао и бедежио Стојан НоваковиК. Београд. Државна Штампарија Краљевине Србије, 1900. 8°, стр. 118. Крајем прошлога века и наша књижевносг ночиње биватп оно што у истини треба увек да је: најверније огледало духовних одлика народннх. Народни језик, који је дотле у нашој књижевности био презрено сироче, почиње у књижевности све више отимати маха, и захваљујућп томе српска књига иочиње излазити из оннх узаних међа, које су јој до тада би.хе обележене, и постаје правим носиоцем идеје о духовноме преиорођају п једннству свега нашега народа, и тада, као и сада још, раскомаданога. У самоме почетку тога књижевнога препорођаја у нас српској књизи би стављено у задатак: да Орбима разних мисли, разннх вера г разних предрасуда, објави ко су и шта су, да помогне духовноме спасењу и ослобођењу њихову и тиме да утре пут п политичкоме јединству народном. Захваљујући великој преданости књижевних радника наших, којп радише у то доба, српска књпга је ваљано вршила задатак , који јој бп стављен. Простор, на коме се иочео ширити и осећати утицај срнске књиге, бивао је све већи. Зраци опште просвете продиру већ и у најудаљеније крајеве нашега народа; буђење народно књигом већ је срећно извршено п местпмице се већ указују и први облици бољега будућега ;кивота народног. Али српска књига још није оно што може бити. Још стојп по која брана, која пречи да се наша књижевност развија сразмерно духовним моћима нашега народа. Једна од највећих сметња бујноме развоју наше књижевности лежи у нолитичко.ј раскомаданости нашега народа. Срби, духовно уједињени једном књижевношћу, раскомадани су и живе под седам разних политичких управа; постоји и толико јачих књижевних центара, толико различитих целина, на које се непрестано распада општп књижевнп покрет наш. Овога рјади ни заједничке идеје не продиру ии довољио дубоко ни довољно широко; оне се задржавају само у врховима, у на.ј-