Prosvetni glasnik

466

БРОСВЕТНИ ГЛАСНПК

које су у напред веровали, да ће их читаопи, са садржине им, радо тражити и куповати. Како је тада онај виши иросвећенији ред у нас бпо још толико мадобројан, да књижевни издавачи нису моглл за своја издања ослаљати се једино на њ, онн су морали својим књигама тражпти куиде у нижим народннм слојевима, те су своја издања тако и подешавали, како бп она својом садржином одговарала укусу шире чпталачке публике, п тако им обезбедила прођу. Према томе од великога је ттн тереса, а за боље познавање ондашњега просветнога стања у нас и од велнке је користи, из ближе видетп, како је ишао овај други начин растурања књпга, без пренумерације, и прегледати спискове издања наших првих књижевних издавача, јер се по тим њиховим издањима може видетн укус већега дела ондашње срнске чнталачке публике. Први књижевни издавач у нас био је СтеФан Новаковић, који је још крајем прошлога столећа имао своју (српску) штампарију у Бечу. Готово једновремено с њпм јавља се као издавач и Д. Каулиција, књижар и књиговезац ново-садски, па оида редом: Гаврпло Ковачевић, књижар п књиговезац у Земуну; Јован Јанковић у Новоме Саду ; Глиша Возаревић, СтеФан Дазаревић и Никшић у Београду. Као што мало час иоменусмо, издавачи су морали водити рачуна 'о укусу нижнх слојева народних, и ми, ако хоћемо да видимо какав је тај укус био, ваља само да пажљивије промотримо библиограФске спнскове тих издања. По њима вндимо, да је српска читалачка публика тражила, у почетку овога столећа, „лако забавне ствари о предметима библијским, о добро позиатим догађајима народне историје и о књижевним саставима, у смислу средњевековне аиокриФске забаве. иравца мистичног, ромаитичног и сентименталног, стила лаког али не простог него пшараиог шаренилом старог књижевног језика". Међутпм ни сами књижевни издавачи нису у сиремању својих нздања свп једнако поступали: једни су неговали само просто-народну књижевност, јер се на њој могло најлакше добити, док други, и самн ослањајући се поглавито на ову књижевну врсту, као најплоднију п за пздавача најзахвалнпју због добре прође, нису заборављали својих дужностп ни према осталој књижевности, те у сппску њихових издања налазимо и по коју књигу, која својом садржииом знатно одступа од ондашњега донекле ■ већ утврђенога укуса чнталачке публике. Само су ови случајеви били доста ретки. Издавање књига поле критичнпјега избора није се могло утврдити, већ су ове и даље морале рачунати на меценатства и пренумерацпју. Само просто-народна књижевност могла је у напред рачунати на чнтаоце, а за остале књиге морало се, па мора се чак и данас, претплатом обезбедити чнталац у напред. Већ самим тим, што су скупљачи претплате били махом из виших редова народних и кретали се у њима, ретко је нуђена боља књига н нпжим слојевима народним. Тако се, мало по мало, пренумерација све