Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

1043

али не за свакодневни живот. Тако васиитање било је погодно и поздрављано у доба, кад је жена живела у ропству и потчињености, кад су кћери би.Ј.е породици на терет, кад је младо девојче од 8—10 година затварано у манастир, да тамо умре за свет и да отуда никад не изиде. Манастир их није спремао за живот но за — смрт. У то доба само синови имађаху права на очинско имање, кћери су међутим као наследнице биле посве пскључене; на њих је гледано као на тешко породично бреме. Револуција, прогласивши једнакост свих људи пред законом, утврдила је у исто доба и једнакост мушког и женског пола. Тога ради, кад породице данас дају своје кћери у манастир на васпитање, имају другу намеру, захтевају и од манастирске школе да им васпитање одговара духу времена и мисији жене у породичну животу. Тако васпитање међутим манастир не даје и не може дати. Девојка васпитана манастирски постаје данас у породици и друштву анахронизам, живећи у прошлости и немајући за садашњост схватања. ,У таквим .околностима оставља девојка манастир са образовањем, које је равно нули, и с васпитањем, које јс засадило у њену душу мржњу према свим начелима и идејама, које владају у Француској од год. 1789. Сама необразована полази за човека образована, васпитана у школи сујеверја полази за човека образована у школи разума. Она је својим духом у седамнаестом столећу, а муж живи у деветнаестом. Ето вам два бића, која не могу једно друго схватити и разумети, који у умном и моралном разводу почињу живовати живот, кроз који би заједнички требало да прођу спојени разумом и срцем! Немајући способности да суделује у мужевљеву раду и њега ће од рада одвраћати, а ваљда ће је у том потпомагати и мајка, која је толико неразумна, да рече својој кћери, да јој мираз даје право на мужа, који би се само о том бринуо, како ће задовољити различите њене пожуде. „Тако су спојена два бића, која немају ничег заједничког, међу којима је извештаченим васпитањем развијена велика провала. Треба да граде нераздвојну целину, везани су чврсто на цео живот, а ипак не могу се узајамно разумети. Колико међусобица, неслога, свађа, обмана, љутње и борбе на огњишту породичном произлази једино из те неједнакости васпитања и животног назора! Жена не разуме напоре и рад мужевљев, сама му се отуђује, и васпитањем својим отуђује оцу децу његову. Не васпитава дете у правој побожности и врлом животу, већ му поглавито усађује у душу религијско сујеверје, учи га да верује у чуда и привиђења. А кад дете почне сазревати и само размишљати, онда се, слушајући глас разума, одбије од мајке своје, отуђи се од њезина животна назора, а често и њезина срца. У такву стању породично васпитање деце пуно је недоследности и несређености. Муж сам избегава кућу, где га очекују само замерке".