Prosvetni glasnik

214

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИЕ

вечанству са друге стране не ћемо бити боље цењени, но што смо због лрвих. Шта је свему томе узрок? Ништа друго, до непознавање своје старине, нецеаене од нас самих онога чиме се ми можемо поносити, сдабо интересовање за оно што је наше, и једна карактерна црта данашње струје код нас — немарност. Док странци, којима у данашњим приликама по најмање треба каквих симпатија, каквих помоћи са стране, док они, рекох, брижљиво истражују, аналишу и упознају данашњу генерацију са раденицима својим из прошлих векова; дотде ми, поред тога што нас потреба у првоме реду нагони, остајемо сасвим равнодушни, иди се сећамо тога тек онда, кад странци похитају да са њима ураде оно, што се је у првоме реду од нас очекивадо. За ово нам најбоље може дати пример прослава овога великога раденика, а и многи други слични нримери, који се врло често јављају у последње време. Положај српскога народа према другима данас, а нарочито прошлих векова, јако је упливисао на целокупни живот и развиће његово. Ови упдиви нису онакве природе, да би се због своје оиштости моглн занемарити, да би човек, с тога што се они налазе као агенси живота и остадих народа, могао преко њих прећи. Не, то није био случај. Силе, које су упдивисаде на ток и развиће живота српскога народа, биде су модиФиковане у првоме реду подожајем, у којем се надазио срнски народ ; тај; положај давао је тон, боју, карактерну црту појединих векова у кудтурном и подитичком животу српскога народа. На овоме месту немам када да се заустављам на свима оним моментима из историје срискога народа, који би нам Фактички доказади горње тврђење. Ја ћу споменути само децентрадизацију у просвети, иди неприродно њено центрадисање. Књижевност српскога народа ни у коме од прошлих векова није могда утицати на развиће народа у онакоме степену, као што је то био сдучај са истом у других народа. С једне стране језик, којим је она писана, с друге стране правац у коме се развијала, доириносиди су неправидноме њеном утицају на српски народ. А кад се свему овоме дода ведичина, могућност утицаја књижевности у прошдим вековима на народ, онда нам још јасније издази на видик онај ништавни значај њен у историји српскога народа. Дубровачка књижевносг, понајзначајнија, готово и једина вештачка књижевност онога времена, нити је створена прошдом српском књижевношћу, нити је пак имада утицаја на новије правце, на оне који су за њом дошди у српској књижевности. Њу можемо, ни више ни мање, но сматрати као по.јаву чији су узроци ван ерпскога народа, а посдедице ништавне и изгубљене, без значајног упдива на развиће српске књижевности. Она је, да се изразим, ре#лекс који није имао моћи да се и даље у духу српскога народа реФдектује. Што овде споменух за дубровачку депу књижевност, то би важидо и за остаду књижевност срискога народа. Оригинадности у њој није било; упливи њени на, развој и живот нашега народа нигатавни су. Једина струја, која је имада јакога