Prosvetni glasnik

НАУЈКА И НАСТАВА

219

Жове (Јупитер) од онуд гди свијетљаше, казаше се мени у тему, свом свјетлошћу бдагом сјаше и ке друже звијезде њему; мркијем иасом нада свиме он се види опасани, за то међу свијем иниме на н.елу је разазнани. Марте, нарав своја то је, крвав.ЂИЈем огњем дости тад на неби свијетло је и ои такој по свјетлостн. Већ у мору сакривагае Сасвијем сунце здраке сно.је: Меркуријо јур бијаше Запго, обичај њему кб је. Још Даница указала не бејаше златна чела. тмине у пропас одћерана а од источи зору извјела: кад запавен видим толи чудну од свуд свјетлост сјати, небо с гори, земљу доли у час један обасјати. Ова је песма нађена од И. Кукуљевића Сакдинског у Дубровнику међу писмима сестре Бошковићеве Анице и брата му Петра, но по свој придици ће се ко.ја наћи у дубровачким архивима племићским од којих по Рачком још нису прегледани сви рукописи и писма Бошковићева у Дубровнику. Песма се ова продужује и даље сдика женску особу, која је окружена звездама, испод њених ногу месец, око кога се обвија страховита аждаја. Иосде како се небо отвара, и ка песнику силази деи младић, који му вел.и: „0 ти, који у побијене звијездам прахе очи упиреш вишња отајства, ка на неби врху звијезда сад славе се, ти сам видиш, да по теби објављена разгласе се... амо памет помно обрати". Напослетку песник завршује:

Ноћ бијаше а небеса ведра са свијех страна ејаху: звијезде, пуне свјема уреса свуда здраке просипа.ху. Све к& ходе, лазе и лете нијеме чете водне и морске сном дубоким бјеху узете: птице, овце звјери горске. Људски народ у тој вриме простираше сред цокоја на перндцам меканима с данијех труда уда своја. Не ја тако. Ну држећи Еантулу уску прид очима ка цкло бистро уздржећи чудну у ееби кријепост има; проз ку у доба мукле ноћи мој обичај следио сам по свих страних са свом моћи небеске огње разбирб сам Од овуда. Сатурнова касна звијезда, сријед у кога кружи нрстен и његова дружба око њега устога.

Разжижем се ја опета надута су уста моја ; по прсима Иене срета неки дихај без покоја; У ме огањ свуд горући, по свијех жилах уљезо је, тим мождани узвирући врела у мојој глави стоје.

С ноклепом је. десна моја тако перо ухитила, да би ио свој земљи, која слиједише разгласила. Саме собом пјесни исходе, све потанко знат давају, вјечна љета им воде, нокле живјет вијек нма.ју.