Prosvetni glasnik

НА5КА И НАСТЛВА

595

твога уреса Ар. 39; у томе се Гундулић (у опреди прсма српско-хрватској народној и модерној метрици) повео за обичајем старијих дубровачких песника; али Гундуллћ је, у том погледу, ишао даље од свију својих претходника, особито што се тиче спнерезе између две различне |зечи, а то треба схватити као утицај талијанске метрике која, као што је познато, не трпи хијат између две речи. Алн се не да утврдити да се Гундулић у томе држао каквих принципа (на пример имајући у виду извесне вокалне групе или облике речи) или да је с временом у том погледу ггочео друкчије радити; пре ће бити да је вокале који се са•стају, са свим произвољно (према изговору) час одељивао, час (синерезом) спајао. У том погледу напоменуо бих само да он, у опреци према ■старијим песницима, од претходног вокала не ретко одељује о које је постало од л на крају слога, док је код старијих песиика то о прилично по правилу спојено са претходним вокалом у један слог; песници пре Гундулића иисали су, наиме, л на крају слога обично непромењено; на пр., дал, видил, због чега су тада тај тако написани свршетак речи моралн мерити као једну реч, а то су чинили и тада кад су писали и — о, док је код Гундулића, који је — л редовно писао према н>еговом правом изговору као — о, писање рос. + о значило два слога. Да још специјално споменем да интерјскција јао.х, која се уГундулића често налази (на пр. Дуб. 1 27., 108., 113., и т. д., Осм. 8., 438., 619., 636., 677., 12, 300., 18, 90., 19, 648., 66-6., 20, 129., итд., итд.,) увек значи један слог. — По где где Гундулић сиаја и по три вокала у један слог, и то у случајевима кад се између вокалног свршетка и таквог истог почетка речи нађе речца од једног вокала, на пр. онамо у онијех сјена тмини. Ар. 445.; упор. још Дуб. 1080., Су. 1, 93., 3, 233., Љуб. 37., ■Осм. 2, 21., 12, 225., 560., 16, 348., 17, 338., 18. 314., 19, 133. Нарочита врста синерезе, коју је Гундулић први често употребљавао, јесу случајеви кад се два вокала, одељена са ј, сматрају као један •слог. То се нарочито често догађа код разних (вишесложних) облика заменица мој, твој, свој, затим који, чији и њихових композита, али не ретко и иначе, на пр.: ну чујем небо гдије замнило Ар. 1727., два сунца с источи гоје рајску ружицу Дуб. 864., стоји тугјјела згар црвена Осм. 2, 78.; био је дошо војевода ови Осм. 4, 442., итд., итд. Али тај начин синерезе не догађа се само у једној речи, него и између две разне речи, али тада је ограничена на (у осталом врло многобројне) случајеве кад Ј е ДРУ г а реч једна од енклитика: је, за тим ју — је — јој (по Гундулићевој ортограФији ове су речи писане заједно с претходном речи), на пр .једноје сунце врх небеса Осм. 8, 59; иначе сам овде забележио само

1 Цнтирам, разуие се, по Павићевом издању загребачке Академије (81ап р18С1 ЉтуаШа IX); у погледу свраћења морам само да надоменем да Ар. значи Аријадна, а Арм. значи Армида.