Prosvetni glasnik

НАУКА II НЛСТЛВЛ

901

јасно евесно значење. Тако Тајлор помиње руску народну бајку о Лрекрасној Василиси, у којој Васидисино путовање баба Јаги сдика дан у истинито митском облику. На путу је сусрећу један за другим три коњаника: бели, првени и црни, у таком истом оделу, на таком истом коњу и с таквим истим такумом. „То је мој дан видни,.. то је моје сунце румено... то је моја ноћ мрачна, — све моје верне слуге", тумачи баба Јага Василиси те пршшке. — А зашто су „Арапске бајке" но изгледу бесмислен производ? Не тако давно Бељински је желео да објасни бесмисденост тих бајака и писао је: сви источни народи страсно воле приче; и ношто источанском животу недостаје свакога кретања и разнодикости, источњаци би хтели да им приче буду пуне чуда и небилица, које би биде супротност њиховој једноликој досадпој стварности". А међутим и те глупе бајке очевидно чувају одломке упропашћених мита. Муслимани су и данас уверени да водене шмркове и трубе граде дивски демони, како се то и описује у „Арапским бајкама": „Море се пред нам поче комешати, из њега се подиже црн стуб, порасте до самога неба и примаче се шуми... али у тај мах ми видимо „да је то био џии (дух) огромне величине. При носматрању пенгчаних стубова, који се величанствено дижу и крећу по пустињама, сви путиици помишљају на то, да су добра и тачна нозната описивања у „Арапским бајкама" основана на персониФикацији пешчаних стубова у облику гигантских демона, у које их тако природно претвара чак и уображење савремена човека. Из тих истих бајака узмимо још и причу, која на први поглед може да изгледа као творевина најслободније Фантазије, али у којој се може наићи на траг једној научној истини, уколико је она била пристуиачна првобитноме човеку, — нричу о магнетском орду. У причи трећега царевића прича се о ономе како је једаниут њихов брод супротан ветар бацио на непознато море, у коме је било мрко магнетно брдо; њих је необична снага вукла томе брду; бродови су имали гвоздених клинова и направа, те .је најзад све гвожђе само пошло брду, а-бродови се распали. Може ли шта бити глупље од овога? А међутим магнетско брдо није ништа друго него хипотеза која, чак и данас, постоји у необразованих људи о сталном правцу магнетских полова. И сад оваква хипотеза нимало није мање духовита и оштроумна него ли доскорашња теорија о немерљивим електричним субстанцама (реч струја остало је и до данас). — Ја већ не говорим о „егзистирању" кепеца, днвова, никлопа, људи са необично дугим ногама или рукама, са псећим главама, рибљим репом, — све су то била реална знања, без икакве метаФоре. У бајкама ми налазимо много знакова о оним веровањима која још и сада живе као реални појмови у огромној маси људи, а који нојмови иређе беху врдине и достојанство свега човечанства; то су веровања о мртвацима у преображења итд. А све је