Prosvetni glasnik

900

НРОСВКТНИ ГЛАСНИК

бидо сећи дрва. Ваља рећи да гвоздена епоха за језик неће екоро доћи, јер највећи утицај на савремено образовано човечанство још једнако имају песници, који се, по рутини, старају да на природу гледају очима првобитника и утврђују тај метаФорски језик у његовоме праву. Бајке и каже, иди у ширем смислу мити, чувају нам у одломцима, често у награђеном облику а често и са потоњим дометцима, ништа друго до ирвобитникова знања о природи и њеним поЈавама, онако, како је то горе изложено. Бајка, разуме се народна, може по својој садржини да буде ма како бесмислена и илод ма како празне и необуздане Фантазије, — па оиет ће научник у њој готово увек наћи реалну основу, реалну, разуме се, у смислу појмова првобитнога човечанства. Ко од нас није у детињству слушао или читао бајке Перовљеве о Црвенкааи , и ко није разумео да је она написана само ради забаве мале деце, а међутим Тајлор у њој налази јасне трагове мита о сунцу, о сунчеву изласку и заласку. Да би се то разумело ваља знати да Перо (1628—1703) није писао оригиналне бајке, него је само народним давао уметнички облик, и тога ради није се устезао да изоставља читаве епизоде, или да целу бајку сасвим преради. Такво варварско ггонашање према драгоценим остатцима старине наставило се и до нашега века све док се нису сетили (и то браћа Грим први) да народне гатке и бајке нросто забележе, иснишу. Још се Бељински жалио на нрераде народних бајака и прича, и рекао је да су оне добре само кад су онакве какве их је створио народ. Тако је и у Перовљевој бајци о Црвенкааи испуштена читава еиизода коју налазимо у немачким народним бајкама браће Грима: кад је Црвенкапу нук прогутао дошао је ловац, убио вука и ослободио Црвенкапу, а вуку трбух пацунио камењем, па га удавио у иотоку. (Тајлор се жали на то што је овај свршетак избачен у енглеској варијанти). И норед несумњивих додатака овдејејасан мит: девојчица са црвеном капом — то је сунце, вук који њу ирождире ноћ, а ловац — освит, излазак црвенкапин из вучјега желудца и дављења самога вука — то је нестанак ноћи и сунчев излазак. У другој бајци браће Грима о вуку и еедам јариКа мит о сунцу изражен је у још занимљивијем облику: доклс се коза бави ван куће вук ирогута једно за другим шесторо њених јарића, а најмлађе, седмо јаре, избегне ту судбину сакривши се у зидни чаеовник. Ма да се часовник јасно показује као потоњи додатак бајци ииак се може допустити да ириповедач није миелио на праве јариће и вука, него на недељне дане које ноћ гута; иначе како би се могда протумачити Фантазија што вук није иашао седмо јаре јер се оно сакрило (као гекуАи дан) у часовник? Али свакако ваља признати да је овде миту угашена боја кварењем и додавањем; а има бајака у којима слике и ликовн показују савршено