Prosvetni glasnik

906

ДРОСВЕТПИ ГЛАСНИК

мет научних испитивања? Деца, како је то читадац могао видети из лримера наведених у пређашњем чланку (о утидају лектире на васпитање и образовање чувених људи, тј. на њих као на даровиту децу), — деца имају способности да се занесу не само бајкама, она воде и путопис, историју, причање о животињама, напосдетку уоиште све књижевне производе писане за одрасле. Сетите се: осмогодишњи Фрајлиграт пробди читаве ноћи у читању доживљаја знаменитих путника; шестогодишњи Русо усхићава се романима до суза, а од седме године омиљене су му књиге Плутархови „Знаменити људи," „Говор о свеопштој историји" од Боси.јета, „Светови" од Фонтенела итд.; Андерсен, упоредо са „Арабљанским бајкама" чита са заносом и Шекснира; Дикенс, онет са тим бајкама, обожава путописе; С. А. Аксаков у пето.ј години тоне у научне чданке и написе Новиковљева ,Ђетскога Чтенија", у КсеноФонов „Поватак 10.000 Грка итд. Пушкин у осмој години чита Плутарха, Илдјаду, Одисију, нроводи ноћи у читању Волтера, Русоа и других таквих писаца. Нека деца читају и бајке, али нека у исто време имају у рукама и дела која пропагирају реална знања, Али ми се већином ограничавамо само на бајке.

У току векова народна бајка изгубила је свој смисао и значење: остали су само Фантастични вештачки облици и сдике, и баш ти облици и слике узети су као суштина бајке. Отуда је постала бајка чаробна, уметничка. То време би се могло назвати псевдо класичним нериодом у развићу бајке. Бајка је имала да буде Фантастична, то јој је био смер, без иначе икаквог здравог смисла, нмала.је да служи еамо као забава празној Фантазији, — и многи су таленти изгубили своју снагу на тим бајкама. Аутори су полазили са гледишта да је преко потребно развијати у деце Фантазију, да се мора дати излаза тежњи дђтињој ка ономе што је тајанствено, чудновато, идеално, и тако су стварали Фантастичке слике и прилике без искре веровања у њихову реалност, и давали их веселој деци као душевну посластицу. Покаткад Фантастичност бајке прилагођавала сс — реалности, јер је то тражила мода. Сасвим се заборавило да је народна бајка зато баш и добра што су њени творци веровали у оно што су говорили и причали, што су у бајкама исказивали своја реална убеђења. И ради тога баш народна прича се ни данас не скида, и неће се никада скидати, са научникова стола. Она даје неоцењиво градиво за проучавање умнога развића човечанскога. Чаробна бајка иак служи само ради забаве, ради надржаја живаца, као сјајан ватромет или добра акробатска представа. 'Гакве су бајке Перовљеве, Музеусове, ХауФове и других; али о њима ћу потање говорити у другој поло-