Prosvetni glasnik

1014

111'ОСВЕТНИ ГДАСНИК

„У прва четири одеденија долазе сви производи у круг Литературе у строжијем смисду узете иринаддежећи, у којима су ствари и сдог језика поради важности аине неразлучне, тако, да једно на друго се осдања, и у красној свези вид совршенства прима и издаје, и к образу правоме човечности тежи; у пето пак одеденије долази све оно, што се к овима однети не може, ади у каквој му драго струди или виду к распрострањавању знања човечески тежи". 1 Голубица је, дакле, као што из горњих навода видимо, имала за преводе две рубрике, но и поред тога, на вреводе се ништа више није обраћала пажња него на оригинале. Што је још чудноватије, правих, лепих белетристичних превода има врло мало. Више се пажње поклањало одама, похвалницама, за тим Сократовим и Цицероновим беседама итд., те све изгледа да нсеудоклаеицизам још напредује, и да је у особитом „призренију". Анакреантове и Хорацијеве оде и даље се провлаче из књиге у књигу, и као да без њих није могла бити ни једна Голубица (сем треће). Од модерних језика који су се у њој преводили понајвише је превода с немачког, па Француског, руског и енглеског. Од немачких писаца прво место заузима Шилер, па Гете, и онда остали: Виланд, Еоцебу, Геснер, Хердер и други мање познати као што су: Ј. 8. Еђегзћег^ (1799—1854); А. 6. Ге881ег (1756 — 1839), итд. Гетеа и Шилера понајвише су преводили Вл. Стојадиновић, М. Светић и Ђорђе Малетић. Прва двојица песме, а овај последњи Шилерова критичка разматрања о разним естетичким предметима. Припеви Стојадиновићеви и Светићеви прилично су гиики; ади се ипак немачки размер и дух није могао избећи. Гдегде мора човек наићи на испрекидане и неугдађене стихове, но то инак није умањило вредност одабраних песама немачких кдасика. Светић је иначе познат као добар преводилац. И оно што ће му име у српској књижевности донекле очувати пре ће бити преводи (с датинског, руског и немачког), него његови оригиналпи радови. 2 Он је био човек јаке интелигенције, искрене жеље да ради на напретку књижевности свога народа, и сем тога добар познавалац туђих књижевности и туђих језика. Његово одсуство дара за истиниту и праву поезију није му много сметало да чнни бар ваљан избор у превођењу, не само из старих већ и модерних класичних књижевности. Тако у Голубици за 1842 (књ. IV, етр. 194), имамо од њега преведену једну од најлепших Гетеових песама. Почетак, односно нрва етроФа те песме гласи: Н91(1епгб81е1п. 8аћ е1И Кпаћ' ет Кб&1ет д(;е1т, Кбз1ет аи! с1ег НеМеп,

1 Голубица I, 1839, схр. 292—93.

2 То су му чак и иротивниди признади (као што су Ђ. Данитић и др.).