Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

1017

у комаду врло проста и једиоставна, а диалози су без ведике занимљивости и живости. Превод би свакојако бољи био да је се мадо више обраћала пажља на чистоту српскога језика и на избегавање оних чисто немачких конструкција које наше српско уво врло непријатно дирају. Геснер је у овом забавнику саступљен само једном својом идилом: „Микон", у преводу М. Светића (Голубица, 1839). Али и та једна била је излишна после онога краснога превода свих Геснерових идила од Петра Матића (1827). Од Хердера такође ништа више није узето до само један епиграм („надпис") у преводу Вл. Стојадиновића, Ова прва Голубица од 1839, донела је и две мање причице из Еберсбергових Часова Одмора : „Пустињик" и „На добром сину почива благослов божји". Прву је превео Вл. Стојадиновић, а другу Д. Исаиловић. Обе су приповетке врло тендециозне с примитивним моралисањем и скоро истом онаком обрадом као и приповетке у Забавпицима Д. Давидовића, од пре двадесет и неколико година. Да ли је је ово сам уредник поменутог листа написао 1 , или ко од његових сарадника не зна се. Еберсберг је свој часопис Гегегз1ипс1еп, Шг Ггеиш1е с1ег Кипз!, основао године 1821, и то је некада био један од најбољих омладинских листова, те је на омладину тога доба био од јаког утицаја. Године 1831, он иромени име у Оез^еггеГсМзсћег 2изсТгаиег („Аустриски Зритељ"), и излазио је скоро кроз целу прву иоловину двадесетог века. У те застареле и занемарене писце крајем осамнаестог и почетком двадесетога века, као што је био Еберсберг, долази и А. 1§. Ре8з1ег (1756—1839). Из великог његовог романа Марка Аурелија 2 нревео је Димитрије Матић само један одломак (у Голубици V, за 1843—44). У овоме историјскоме роману Феслер нам износи верске и националне прилике старих Римљана, заустављајући се нарочито на владавини Марка Аурелија. Роман је врло слаб и за данас готово сасвим заборављен, као што су заборављена и остала дела овога иначе плоднога писца. * Када јегодине 1844, Светић постао ириседник Сремске Жуианије, а одмах после две године (1846), председник новосадске Српске Читаонице, оставио је Србију и прекинуо даље уређивање Голубице. Али још ова такорећи није-ни издахнула, а у Београду се појави (1843), нов годишњак (такође без календарског дела), под именом „ Збирка

1 Јер он беше у своје време и добар приповедач, премда је сада као такав већ заборављен. 2 Магс Аиге1, ТћеП 1 — 4, (ЗгНе уегћ. АиИ. Вгеа1аи, 1799. —Прво издање је од 1790, и то у три деда.