Prosvetni glasnik

настава и култура

387

вилни облицп стварних предмета, а не геометријске Фигуре. Друга једна цогрешка лежи још и у тоие, што се у том систему. у коме се размеће и хвали, како се поштује индивидуалност, слободна воља детета, чини злоупотреба од правила, што се жртвују слободне игре организованим играма по некој Формули. У Сједињеним Државама, у којима су дечји нртови имали успеха за који цео свет зна, постоји, каогод и у другпм земљама, Фребеловска ортодоксија, „Фребелолатрија", као што вели На11. који ју напада и осуђује веома оштро. „Ови Фребеловски консервативци, вели На11, тако су далеко од Фребела, као поиеки хришћани: Свети Тома или Калвин од Христа, и извесни позитивисти од Огиста Конта." Оп је пре свега скренуо пажву да нема места ни потребе да се ирекомерно тачно одржавају у дечјим вртовима традиционални даровп и њихове намене које је Фребел предложио. „Има стотинама других нредмета, којима би се исто тако, ако не можда и боље, постигао исти циљ." Дете америчких дечјих вртова није још довољно извежбано ни да говорп, но у овом погхеду није погрешка Фребелова, већ његових неискусних и ноупућених ученика: јер он говораше : „већа је разлика нзмеђу једнога. одојчета и детета које уме да говори, него ли између овога и каквог гимназисте у Ке\\ г (;опу", што јасно показује да је он знао вредност п важност говора. Ногрешка ових дечјих америчких вртова лежи још и у томе што њих још није довољно прожела љубав према природи која је била тако жива код Фребела. „Не пропустпте ппкад ни једпу недељу, вели он, а да не одведете децу у поље." 8(;ап1еу На11 који научничком тачношћу својих психофизиолошких истраживања, везује сањарије ватреног и мало америчког натурализма, говори нам са одушевљењем о примитивном добу када је човек живео у срцу природину, када су биљке, дрвеће били једина васпитна средина. Фребел је тако исто мислио кад је писао: „ Једино је дрвеће, и то чак од изгубљенога раја, ко.је служи па то да се позна добро и зло." Доиста треба жалити што погодбе садашњега друштва у великим људским агломерацијама удаљавају децу све више и више од природе. И 81;ап1еу НаИ се пита : да ли неће наићи ново златно доба, када ће човечанство, реагишућу против зала и опасности градског и варошког живота, поставптп п подпћи све школе у иољу, тако да се деца учепици, који више неће бити затворени као домаће животиње нзмеђу четири зпда какве учионице и школске зграде, васпитавају и подижу у слободном ваздуху и да живе стално у контакту с прпродом. Но, очекујући да се тај сан оствари, јер ово је доиста сан, НаПе тражи да се дечји вртови врате правој и истинско.ј инсиирацији Фребеловој, и уместо да се деца, нагоне и присиљавају правилним играма, да се упуте потпуно на слободпе пгре ; да се подражава ономе што се ради у Берлину, у Песталоцијево.ј Фребеловој кући, коју наводи својим компатрпотама као прави модел. „Може бити да у свету нема боље инсталације за дечји врт но што је она, смештена у предграђима берлинским, са својим пространим земљиштем, са сво.јим стазама иуним цвећа, међу којима је свака за по једног ученика, са својпм рибњацима, са дивљом шуиом нуном тица, У којима су првобитне методе, намене и забаве сведене на минимум. да би тако направиле и испуниле места бољим методама." Такав ће бити и наш закључак. Садашњи дечји вртови и сувише су подложии рутини традиционалних поступака: њихова организација сачињава неку врсту сколастике. у којо.ј унорни и тврдоглави консервативци, слепи иодражаваоци. сасвим дословце понављају једна исга вежбања; они би сматрали као право оскврњење. ако би унели ма какву измену у устаљену нраксу.