Prosvetni glasnik

31*

ИАСТАВА И КУЛТУРА

443

лента романтизму. У овоме погледу он је имао за ученика и наследника Теодора Банкила, који ,је иретеривао у својо.ј тежњи за сјајним и живописним облицима, и који је наиослетку стао сматрати целокупан рад романтичара као тежњу за стварањем слика. Али Готје био .је наследио од првих романтичара још и извесан укус за оним што је сдожено и необично, укус за егзотичним у простору и егзотичним у времену, и нарочиту склоност за морбидним и тајанственим стварима. И баш том страном свога талента. он је стекао у Бодлеру једнога од најодушевљенијих ученика. Бодлер је још раФинирао ове особине свог учитеља, поклањајући увек много пажње и усавршивању облика својих стихова. Он је збирку стихова „Цвеће зла к овако посветио Готјеу: „Непогрешивоме песнику, савршеноме мађионичару књижевности француске, моме врло драгом и врло поштованом учитељу и иријатељу ТеоФилу Готјеу". Ови учитељи, изузев Готјеа, ипак нису бплн чисти романтичари; они су то били само делимичио. Иостеиено су се нови састојци увукли у њихово схватање уметности. Њихов менталитет је био друкчији него менталитет прве романтичарске генерације. Утицај наука и реалистичке тежње су се осећале већ свуда, у књижевности као и у уметности. Под таквим двоструким утицајем старих традиција и модерних тежњи створила се извесна безлична и објективна лирика, ко.јој није био циљ да пева узбуђења срца и душе, него да верно представи спољашње стране живота. И дотадања сентиментална поезија би замењена поезијом чула. Савремене песнике је много више занимало оно што је било на домаку њихових чула него ли сам унутрашњи, душевни живот. А да се то што је чулима опажено што боље изрази, ваљало је створити један нов, богат и живописан језик, — савршену и звучну метрику, — гипку и беспрекорну Форму. Наравно да се услед тога морало бити савеснијим у нослу, финијим у укусу. Све што је постало банално и простачко, није се вшпе допадало. Дакле и она четири претече Парнаса владаху већ једном самосвојном поетиком, чије су најважније одлике биле: оиис, артисгичка савесност и савршеност облика. Сам Виктор Иго, издалека присуствујући овоме преображају романтизма, уносио је, од 1850, у своје дело „нарочиту љубав за слике, склоност ка тачним цртама и јасном рељеФношћу, пластичност језика и ритма, — услед чега му је не једаред ггребачено да нагиње песпичком материализму" 1 . На страну ова четири-пет усамљена случаја, иесништво Француско је изгледало око средине XIX века врло бедно. Дамартин и Мисе беху оставили за собом читаву новорку последовача и невештих подражавалаца који мишљаху да се сва поезија састоји у иозирању са нај-

1 Сг. РеИшег, 1 ,е Моитотеп4 1Ш6га1ге аи XIX 81ес1е.