Prosvetni glasnik

1066

ПРОСНЕТИИ Г ј 1А''ННК

говорити само о оним невољним радњама које се јављају само с времена на време поводом какве едучајне, тренутне дражи. Такве су радње, прво, т. зв. рефлексни аокрети. То су такве радње појединих мингића које следују неминовно и увек на исти начин извосним, обично несвесним дражима. За то се чак и код извесних биљака говори о ре.Флексима. Најважније такве, обично несвесне радње су код човека (и виших животиња) нпу.: сужавање зенице, затварање очних капака (услед јаких светлосних дражи), кашљање, кијање, зе- . вање итд. Друго, невољне су радње и већ номенути изразни иокрети аФеката, унутрашњи и спољашњи. У спољашње, видљиве изразне покрете, који се нас овде .једино и тичу, можемо уврстити н све разноврсне реФлексе дисања као: уздисање, јецање, плакање, смејање итд., ко.ји се јављају и као мимички покрети лица. Ту долазе и сви остали мимички и пантомимички покрети. као ннр. мрштење, стискавање зуба или песница, дизање руке итд. Ти покрети прате увек аФекте или,како се још говорило, — јављају се у „асоцијацији" с њима. Воља (у ужем смислу) се батп и ту показује као способност задржавања или спречавања тих покрета. Животиње, деца, дивљаци и у опште људи слабе воље одн. слабе интелигенције (слабог иредвиђања последица) не угушују их лако. Они се пуштају „на вољу" своме гневу, страху, тузи, радости итд. Све ове спољашње реакције аФеката су првобитно биле евакојако свесни, нагонски покрети, који су чињени, као што ћемо видети мало ниже, у нагонској одбрани. У осталом, као што је познато, код човека су многе реакције аФеката свесне, намерно модиФиковане радње, а не обични несвесни реФлекси. Треће, невољни су нокрети и т. зв. сензорно-моторни покретп. Такве покрете изазивају сви осећаји који изазивају пажњу (која је, у осталом, такође једно аФективно стање). Нир. ми и нехотично окрећемо главу одн. очи ка пеком изненадном светлом предмету и пратимо га очима, ако се ночне кретати. У таквим елучајевима се уз једне покрете јављају невољно и други, т. зв. асоцирани иокрети (које немачки физиолози зову МИЂемедипдеп). Ономе, који гледа. или слуша с великом пажњом, не напрежу (крећу) се само мишићи ока или уха, него скоро и сви остали мишићи; кретање једног ока изазива и кретање другог ока ; ко из све енаге замахне руком, и нехотично стегне зубе итд. Четврто су т. зв. идеомоторни иокрети: врло јасне, врло живе представе кретања или радњи имају тенденцију да и остваре одговарајуће кретање и изазивају га врло лако. Ми нпр. и нехотице шапућемо, кад врло живо (т. ј. у врдо јаеним сликама сећања или нредставама речи) мислимо; ми и нехотице подижемо руку или ногу, кад живо замислимо одговарајућа кретања. Ми се и нехотице, често чак