Prosvetni glasnik

10(58

с правом овако објашњавају постанак свих реФлекса: сви реФдексни иокрети — бар код човека и виших животиња — биди су првобитно свесне, нагонске радње које су се постепено механизирале. Међутим, неки објашњаввју и обратно постанак многих аутоматских радњи из рефдекса, — из оних реФлекса који нису остали квалитативно увек исте, непроменљиве реакдије на извесне дражи, ма како се те дражи модификоваде, него су, усдед нових дражи, ностали способни да се према њима модиФикују. Тако их схвата Циен, по коме су и инстинктивне радње само врло сдожене реФлексне и — нарочито — аутоматске радње. Међу тим, ми ћемо доцније видети да су и инстинктивне радње у психолошком погледу исто што и нагонске радње. Као што се из свих ових раздичних врста невољних покрета види, могли бисмо као опште правило рећи, да сваки надражај у мозгу (бидо да њему одговара осећање иди осећај одн. сдика сећања) има извесну „мохорну тенденцију", т. ј. тежи да се пренесе на мускуле, да се „испољи". У том смислу називамо невољним све овде поменуте покрете, а не само несвесне рефдексе (на које се, у осталом, своде, најзад, .несамо аутоматски, него и многи изразни и сензорно-моторни покрети). Међу тим, сви су се ти покрети, као што смо већ раније казали, развили свакојако из пагонских радњи. Нагонске пак радње можемо сматрати као најпростије вољне радње, јер су им повод свесни садржаји. Међутим, као што смо већ видели, те су радње — према вишим, у ужем смисду вољним (изборним) радњама — ипак невољне у том смислу, што следују одмах и непосредно свесном садржају, који им је повод иди мотив. 4. — Шохивима, т. ј. покретачима или побудама воље се називају они свесни садржаји — осећања и представе — који изазивају вољну радњу. Мотиви или покретачи у ужем смисду су у ствари само осећања; осећања побуђују иди управо нагоне на радњу; она су импулс, подстрек радње. Али пошто се осећања могу јавити само у вези с предсгавама и тек преко њих, то у састав вољних мотива улазе, разуме се, и представе. Повод радње су према томе управо представе, које изазивају ма каква осећања и представљају ма какву вредност (корист одн. штету) за онога чије су, те зато могу бити диљ њсгове воље одн. његових радњи. Представе су покретачи вољне радње онда и у толико, кад и у колико изазивају осећања. Представе, које не изазивају никаква осећања, које су нам индиберентне, не могу бити нокретачи вољне радње. Нпр. ситог човека, код кога неко јело не изазива никаква осећања (ни пријатна ни ненријатна), већ му је потпуно индиФерентно, неће то једо покренути ни на какву радњу. Само ако је гдадан, човек ће хтети или зажелети да једе, јер он унапред осећа пријатност коју