Prosvetni glasnik

ИАОТАВА И КУЛТУРА 1069

изазива врдо жива представа једења (која се механички асоцира с представом једа), — те се тако (услед контраста) непријатност глади повећава толико, да дејствује као силан нагон, као прохтев који нагони на радњу којом би се задовољио, управо отклонио; а радња (једење) ће га отклонити на тај начин, што ће прибавити, управо знатно појачати, ону пријатност коју је већ и сама представа једења изазвала. Обратно опет, ако је човек пресићен, те јело (управо представа једења) изазива непријатна осећања гађења, онда ће га оно покренути, „нагнати", да од њега одврати пажњу (одн. очи); јер онда представа једења неће више бити „жива", те неће моћи изазивати никаква осећања. На ово правило се могу и морају свести и раније поменуте сен зорно-моторне и идео-моторне радње. Јер се и оне јављају само онда, кад њихови свесни поводи (осећаји одн. представе) изазову пажњу. А пажња је такође једно емоционално стање свести, у које поједини садржаји могу доћи само онда, ако изазову ма каква осећања, ако представљају ма какву вредност („интерес") за нас. Оензорно-моторне и идео-моторне радње су, као што смо већ казали, нагонске радње. По своме физиолошком постанку све се нагонске радње своде на те покрете. Управо све спољашње радње човекове морају се, према томе постанку, свести на идео-моторне радње, не само за то, што „чистих" осећаја (сензација), поред чулних представа („идеја"), нема, ве^, пре свега, за то, што су се и сензорно-моторне радње (које су, као што смо видели, често реФлекторпе) развиле, као и све — бар човековерадње из идео-моторних радњи. 5. —■ Нагонским радњама називаио оне, које потичу у главном из једног свесног мотива. Првобитним нагонским радњама су, разуме се, повод чулни мотиви одн. осећања изазвана чулним представама. Органске радње стоје у неку руку на средини између вољних (намерних) радњи у ужем смислу и невољних (у смислу реФлекторних) радњи. Оне се иак могу сматрати као најпростије вољне радње не само за то што се, као што ћемо видети, све вољне радње из њих развијају, већ и зато што им је повод један свесан мотив, што имају једав свесан циљ. Извор свима тим радњама је, као што смо већ казали, нагон за самоодржавањем онд. за кретањем. Тај се нагон јавља у два облика који су основни облици свих човекових радњи (покрета). То је „нагонско" (т. ј. невољно) приближавање тела ономе што је пријатно и обично телу корисно и, обратно, удаљавање или бежање од онога што је непријатно и штетно. Ми се нпр. бранимо, удаљујемо, бежимо од непријатних садржаја (нпр. од јаке светлости, јаке топлоте, јаког удара итд.), а и нехотично, невољно се приближујемо пријатним садржајима (нпр. пријатној еветлости, пријатним мирисима, који су тако често повод нарочито животињским нагонским радњама итд.).