Prosvetni glasnik

1073

руку). Најзад, покрет ноге је свесна нагонска радња и онда, кад је тако рећи сам себи циљ: нога се дигне само за то, што се жели (хоће) само то кретање. Та радња, и ако нагонска, сложенија је, виша у извесном смислу од претходних радњи, јер потиче из једног интелектуалног мотива („идеје" покрета). Истина и ту је покрет, као такав, идео-моторан баш зато што потиче из „идеје* покрета. Али он је намерна радња, јер се представа покрета јавља као свесан циљ или мотив пре самог покрета и јасно одвојена од њега, док код невољних идео-моторних и имитативних покрета представа (слика сећања, „идеја") покрета и сам покрет (т. ј. чулна представа покрета онд. извесни осећаји као, нре свега, мускуларни) нису свесно одвојени у времену. Међутим, нога се неће дићи одмах, „нагонски", ако на супрот мотиву или жољи, која на тај покрет нагони, стану други мотиви; нпр. ако неко или нешто прети томе нокрету, ако нога боли итд. 7. — Кад год тако настане оклевање, услед тога што се јави више различних мотива, те радња не може да следује непосредно једном могиву, радња иостаје у ужем смислу вољном или изборном. Изборна је дакле вољпа радња онда, кад се јаве два или више супротних мотива, који се боре о иревласт у свести и о одлучивању вољне радње у овом или оном правцу. Од броја и јачнне тих различних мотива одн. од емоционалне вредности појединих представа као циљева воље, долазе све разлике међу појединим изборним вољним радњама и сва њихова сложеност према најпростијим, нагонским вољним радњама. Међу тим, и изборне радње произилазе, најзад, увек само из једног мотива, — оног који иобеди све друге. А такав, најјачи, мотив биће онај мотив који изазива најјаче осећање; тај најјачи мотив одлучује радњу. Ми се не одлучујемо неким „чистим" разумом, т.ј. индифсрентним представама или појмовима без обзира на осећања, већ увек побеђује, увек нас на радњу одлучује онај мотив који је најјачи. То је психолошки Факт, једна истина ко.ју сви васпитачи, мање или више, свесно или несвесно, нримењују увек, кад хоће да иостигну циљ: да дете приволе на извесну радњу. А зар утипај казне и награде — у ма каквом облику — на одрасле није исто тако велики ? Ми се увек крећемо у правцу најмањег отпора одн. највеће привлачне силе. Највећу пак привлачну силу имаће свакојако увек онај мотив, који изазоке најсилнија пријатна осећања, као штоје најмањи отпор онде, где су најслабија непријатна осећања. Само највећу привлачну силу не морају, разуме се, имати првобитни, нагонски мотиви. На против, врло често побеђују они интелектуални мотиви, које су тек ти нрвобитни мотиви изазвали. Тако тренутне нагоне могу побеђивати слике сећања или помисли на нешто што ће се десити тек у будућности; јер оне могу изазвати много веће задовољство него што је задовољство од задово-