Prosvetni glasnik

постанка. Ти услови за осећаје слуха су познати: спољашње, физичкс дражн, у виду звучних одн. ваздушних треперења треба да допру до слугоног нерва и, преко њега, до сиве коре у великом мозгу, специјално до сдепоочне кришке (1о1)из 1;етрогаИз). Да не може свако такво треперење изазвати осећај слуха, познато је: то изражава Веберов закон, који у исто време казује, каквим спољашњим дражима одп. каквим или управо коликим променама њиховим одговарају и промене у осећајима слуха. И ако су осећаји слуха тесно везани, пре свега, са осећањима — на чему почива дејство музике — а и с осталим осећајима, нарочито с осећајима вида, ипак их и најобичније, свакидашње искуство лако издваја из тих веза. Исто тако лако дају се у главном разликовати међу осећајима слуха две различне врсте осећаја: осећаји шума и осе&аји тона, и ако се и они јављају обично спојени међу собом; јер је веома тешко произвести чисте тонове без шумова, а у гаумовима, опет, могу се често јасно разликовати поједини тонови. Али се они ипак могу и морају издвојити за то, што се једни могу мењати, док други остају непромењени. А то не било могућно, да су они једно и исто. Психолошка природа шумова ни данас још није потпуно разјашњен^. Шумови се јављају увек онда, кад звучна треперења и сувише кратко време трају да би се осетила као тонови: то су тренутни или прости шумови; или кад су треперења веома сложена, тако да се неправилно укрштају, управо без икаква реда иретрпавају и узајамно ремете, те не могу да даду једну складпу целину. Многи шумови нису ништа друго до интермитирајући (испрекидани) највиши или најнижи тонови. У физичком погледу се вероватно сви шумови могу свести на просте тонове (јер се и математичком анализом могу и најсложенији и најнеправилнији облици треперења, најкривље линије — које одговарају шумовима — свести на најпростије, правилно периодичне, само неправилно изукрштане таласе). Али у психодошком погледу се шумови не могу сматрати само као збир простих тонова, већ као специФични, од тонова различни осећаји слуха. Међу собом шумови се разликују поглавито по интензитету, — као јачи или слаби.ји, — а донекле и по квалитету: као високи и ниски шумови. Али су квалитативне разлике врло незнатне или бар врло неодређене, те се за то шумови не иогу довести ни у какав поступан ред, као што ее тонови по својој различној висини могу уредити. Може се рећи, да се у једном шуму у толико јаче истиче и различан квалитет, у колико он више личи на тонове, у колико им је ближи. То свако.јако и долази од квалитета каквог тона који је саставни део шума. Такве шумове, блиске тоновима, производи нпр. бубањ, многа звона итд. Ооични шумови — којих има необично много — су нпр. сугласници у говору, животињски гласови. шумови које производе ноједине прн-