Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

197

јзодне појаве (ветар, киша, грмљавина, реке, море, лшпће на дрвећу итд.) или вештачке људске радње (пуцање, стругање итд.). Сви звуци одн. осећаји звука постају у физичком смислу, као што смо већ казали, треперењем најситнијих делића (молекула) тела које се преноси на околни ваздух и у облику треперења ваздушних молекула долази до нашег уха. Шумови постају непериодичним или неправилно периодичним треперењима т. ј. таквим код којих се облик и трајање појединих треперења неправилно мењају. Тонови пак поетају правилним иериодичним треперењима која су између себе једнака и по облику и по траЈању одн. по дужини и по брзини. Простом илп чистом тону одговара према томе најпростије могућно треперење (т. зв. синусно треперење). На сваком простом тону разликујемо висину или квалитет пјачитЈ или интензитет тона. Висина тона зависи од трајања, појединих треперења одн. од њиховог броја у секунди, а јачина тона зависи од јачине тих треперења (одн. од њихове амплитуде). Јачина код тона није, као код боЈа, зависна од квалитета, .јер исти тон може бити јачи или слабији, гласнији или тиши. По висини тонови образују један непрекидан низ пд најнижих до највиших тонова. Физичке границе су од прилике 10—12 тренерења у секунди за најниже и 40.000 за највише тонове. Те крајње границе су, у осталом, врло непоуздане. За то су ти најнижи и највиши тонови у пракси одн. у музици неупотребљиви. Међу тим, за средње т. ј. ни сувише високе ни сувише ниске квалитете (нарочито између 200 и 1000 треперења) наше ухо је необично осетљиво, јер је способно да и веома незнатне разлике у траЈању појединих треперења одн. у њиховом броју у секунди схвати као нромене у квалитету (висини). Ту је наша осетљивост алсолутна, а не само релативна (за њу дакле важи Меркелов, а не Веберов закон), јер је за различне тонове довољна проеечна најмања разлика — т. зв. ираг разлике — од само '/ 5 једног треперења у сек,, иа да се (једва нриметно) осети нромена у висини тона. Ношто је та необично Фина апсолутна разлика бар за средње интензитете приближно константна, то је и број различних тонова врло велики. Израчунато је, да се при поступном мењању висине тонова, када је наша осетљивост највећа (због чега се говори и о нарочитој осетљивости за промене тонова, која је такође испитивана) може разликовати на 10.000 тонова, који су (минимално, једва приметно) различни по висини. А кад се узму у обзир и шумови и т. зв. музикална боја тона, онда је тај број, разуме се, још далеко већи. За разлике у интензитету тонова важи Веберов закон у најширим границаиа; ту је он потврђен више него и у једној другој психичкој области. Наша осегљивост за интензивне разлике осећаја звука додуше није велика, али је релативно константна. Она износи просечно х /, објективне јачине звука, т. ј. два осећаја звука