Prosvetni glasnik

ЛР0СВЕ1НИ ГЛАСВИК

се могу разликовати по иатензитету, кад је објективна или Физичка јачина једнога за У 3 већа одн. мања од објективне јачине другога. То је просечна вредност наше осетљивости за разлике у јачини, којаважи за све осећаје звука у онште, дакде, пре свега, и за осећаје шума. Међу тим, за средње интензитете појединих тонова она може бити знатно већа. Тако је по неким старијим истраживаодима за а,, у његовим средњим интензитетима, нрилично сталан праг разлике У 8 , за а, међу тим, у. итд. Вредно је још наиоменути, да при истој објективној јачини одн. амилитуди, виши тонови изгледају јачи него нижи. Пајнови.јим испитивањима је утврђено, да се квалитет према крајњим границама тонова, нарочито према горњој (дакле у правцу највиших тонова) све мање и мање мења и на.јзад остаје непроменљив, ако се можда чак и са свим не изгуби, као што неки тврде (\У. КоМег, АкибИвсће СТп1егзисћип§еп; Вепсћ! ић. с1. V Коп^гезз 1. ехр. Рзусћ., 8. 115 Е). Због тога се данас висина и квалитет одвајају као две различне особине тонова одн. у висини се разликује поред квалитета (као музикалне особине), који се може мењати независно од висине или може чак и недостајати (нпр. у обичном говору или код врло високнх тонова). још и извесна „светлина" илп боја тона, о којој ћемо доцније више говорити. У неирекидни психолошки низ тонова унесен је из практичних, естетичких разлога извесан ред, извесно ограничење. Не све, ш и најмање, једва приметне, већ само извесне разлике у висини тонова, извесви квалитативни односи њихови, имају особити значај за нас. На тим одпосима почива музика. Музика је из непрекидног психолошког низа тонова изабрала један поступан ред тонова (скалу) са обзиром на нзвесне нарочито важне односе. Музички систем тонова представ .Ћа према томе један ужи избор из нсихолошког низа тонова, као што психолошки низ представља један ужи избор из физичког низа звучних треперења. која ми осећамо као звуке само у раније поменутим границама. У музици употребљени тонови одн. треперења, која им одговарају, стоје у нарочитим, врло простим бројним односима. У колико је тај однос — т. зв. интервал („међупростор", одстојање) — два тона простији,' у толико су они за нас сличнији, сроднији, складнији. Најпростијн такав однос је октава (ако не рачунамо чисту приму или први интервал, т. ј. однос једнога тона према самоме себи, његов сазвук или стапање са самим собом, кад истовремено двоструко за звучи). На име. ако од ма кога тона у непрекидном низу тонова нођемо, ми ћемо после многих више или мање различних тонова наићи на један тон који је необично сличан, скоро исти са полазним тоном и ако је од њега виши или нижи, према томе у коме смо се правцу кретали. У физичком погледу тај тон има два пут више одн. мање треперења него први. Тон. који пма два пут више треперења него