Prosvetni glasnik

203

ОеиаегГ — мисле) — и четвртине тонова, т. ј. и у подутонским иитервалима разликовади међутонове. Најзад, и арапско-персијски музички систем дели октаву на 17 ступњева, дакле ступњева мањих од лолутона (т. ј. трећине тона). У 16. и 17. веку узимао се за удешавање осталих тонова — за „штимовање" оргуља — један сразмерно висок тон (т. зв. хорски тон). Кад се пак музика почела развијати и изван цркве, добила је један сопствени основни или нормални тон (т. зв. КаттеНопј. Његова виеина је непрестано мењана, увек друкче утврђивана: по париском утврђењу (бМттипд- у) од 1788 г., по старијем Моцартовом, по бечком и берлинском „штимунгу" у половини прошлог века, тај се тон кретао између 409 и 412 треперења. Најзад париска комисија (1858) утврдида је као полазни тон (сИаразоп погтаЈ) за удешавање осталих тон од 485 треперења у секунди (т. ј. а'; по Француском рачунању, по коме се сваки талас — брег и долина —- сматра као -^ЊгаИоп ЛоМе , тај тон има 870 простих треперења). Тај тон је доцније усвојила и бечка конФеренција (1885), те он данас готово опште важи (изузев нпр. у Епглеској). Како се тонови у стварности не јављају никад као потпуно чисти или прости. већ увек мање или више сложени, то се они разликују, поред висине и јачине, јоЉ и својом бојом. Овде није говор о боји простих тонова, која се данас у главном, као што смо век напоменули, разликује поред висине и јачпне као трећа особина сваког тона. Овде је у ствари говор о боји (сложеног) звука, коју пак такође можемо називати бојом тона не само за то што чистих, простих тонова у ствари нема, него већ и за то, што ови нојмови у науци нису још нречишћени. У осталом, ово новије (ШтумпФОВо) гледиште је у главном победило старије, Хелмхолцово (који је знао само за боју звука), јер је висина, као тпто смо раније напоменули. много сложенији појав него што је Хедмходц мислио. Тек под ШтумнФОвом претпоставком се могу објаснити извесне врдо важне тонске појаве, нпр. Феномен октаве: октавни тонови су различни по висини ади једнаки по квадитету иди боји. ШтумнФОва теорија, у остадом, је само допуна Хедмхолцовог учења о боји тона (одн. сазвука), које јс и данас признато и које ћемо сад овде издожити. Боја тона, — музикадна боја тона, како ју је Хедмходц називао, — је она особита разлика између тонова исте висине и јачине, која додази од раздичног звучног извора, од раздичних музичких инетрумената. Нар. један исти тон је друкчији на кдавиру, а друкчији кад се одсвира трубом или на виодини, иди кад гаг отпева овај илп онај певач. Скоро потпуно прости иди бар сразмерно најпростији, најчистији тонови производе се тзв. звучним виљушкама, дијапазонима. Међу музичким инструментима најчистије тонове даје Флаута; али и