Prosvetni glasnik

204

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

ти тонови имају своју специФичну боју. Боја тона постаје отуд, што се V ствари никад не чује један чист тон, већ је један, тзв. основни иди главни тон, увек сложен, увек праћен другима који се јављају истовремено с њим из извесних физичких разлога (јер је немогућно произвести у ваздуху одн. на њ пренети потпуно проста треперења). Ти споредни, пардијални (аИциоГ-) тонови се једва чују или слободним ухом и не чују, већ само дају основном тону, стапајући се с н>им, нарочиту боју. Основнн тон је увек најјачи и најпижи, док су споредни, парцијални (делимични) тонови, који се с њим заједно јављају, знатно слабији али виши од њега, те се због тога зову и горњим тоновима. Да ти сазвучни тонови заиста постоје, утврђено је и експериментално, помоћу тзв. ресонатора. То ту различне стаклене или металне цеви или кугле које су удешене тако, да одговарају или да затрепере, зазвуче заједно с појединим различним тоновима за које су удешене, — исто тако као што услед једног одсвираног или отпеваног тона у отвореном клавиру затрепери, зазвучи (ресонује) она жица којајеудешена за исти тон одн. за исти број треперења. Отуда ресонатори, стављени на ухо, веома појачавају онај тон за који су удешени, док остали тонови услед тога — одн. услед тзв. ускости свести — ослабе. Висина, јачина, број и ред или распоред горњих тонова, који прате основни топ и стапају се с њим, је код различних звучних инструмената различан, те је отуда и боја једног тона различна према различном инструменту којим је произведен. Горњи тонови иду овим редом (разуме се, у најнростијем, идеалном случају тј. кад би се сви чули): први горњи тон је октава основног тона, други је квинта те октаве (одн. првог горњег тона), трећи је друга октава основног тона итд. То значи: ако основни гон има 100 треперења у секунди, ирви горњи тон има 200, други 300, трећи 400 итд. Као што се види, горњи тонови стоје у нарочитим бројним односима према основном тону, јер имају 2 или 3 или 4 итд. пута више треперења. због чега се називају и хармоничним горњим тоновима. То важп бар па првих шест горњих тонова. Донекле се и слободним ухом (без ресонатора) могу разликовати поједини делимични тонови у једном сазвуку или сложеном звуку и много лакше квинте и терце него октаве, јер се ове јаче стапају са основним тоновима. Горњи су тонови све слабији, што су виши, а кад су умерене јачине они чине стапање потпунијим н због тога, као што ћемо доцније видети, пријатнијим. Ако се чују и највиши горњи тонови (нпросми. девети итд.) онда сазвук постаје оштар, рапав. непријатан; а ако горњи тонови не чине један хармоничан низ, онда сазвук нрелази у нескладап шум. Нехармонични су горњи тонови нпр. код бубња, звона итд.