Prosvetni glasnik

ИАС1АВА И КУЛТУРД

205

Стапање тонова је у толико потпуније, у колико је простији бројни одное њихових треперења. За то најпотпупије стапање представља. као што смо већ видели, октава, па квинта итд. Као што и најпростији тонови представљају у ствари стапање више тонова, тако се и више таквих релативно простих тонова стапају у даље сдожене звуке (двозвуке, трозвуке итд). И ту ће стапање бити у толико потпуније у колико су основни тонови — који су приближно исте јачине (а има их 2 у двозвуку, В у трозвуку итд.) — и њихови горњи тонови у простијим односима између себе. При извесним — нехармоничним — интервалима или односима два тона, нарочито ако се они раздикују врдо мало (нпр. за 1 или 2 треперења), сдожен звук није непрекидан, већ се осећа наизменично дизање и спуштање, јачање и слабљење звука, т. зв. „ њихање ." 1 Број тих њихања у секунди једнак је разлици у броју треперења оба тона. За то је њихање све брже, што је већа раздика у висини тонова. У том случају — нпр. ако је број њихања у секунди већи од б — њихање т.ј. то периодично мењање (интермитирање), јачање и слабљење звука, може постати потпуним прекидањем звука, што ми осећамо као непријатне „ударе" тона, који су један од другог јасно одвојени паузама, испрекидани. То је нарочито код ниских тонова случај. Ако је њихање још брже, звук чини утисак непрекидне рапавости. При врло великом броју њихања (преко 132 у секунду, колико се по Хелмхолцу јопг да опазити) ни рапавост се више не опажа. При чистим, хармоничним интервадимз нема њихања, те за то она сдуже као мерило за чистоћу интервала (нпр. при „штимовању"). Умерена њихања — и ако су њихања скоро увек непријатна — се могу употребити у музици, н.пр. за подражавање дрхтања — „тремулирања" — човечјег гласа итд. Неки (н.пр. Р. Кениг) своде на њихања и карактеристично разлегање или одјекивање трубних звука. Физички посматрајући њихања постају отуд, што се таласи оба тона преплићу тако, да се час две одговарајућс половине двају таласа (оба брега или обе долине) узајамно иојачавају, а час две супротне ноловине — кад брег једног таласа падне на долину другог — узајамно ослабе; за то је број њихања једнак с разликом у броју треперења оба тона. Када два тона истовремено зазвуче, — нарочито ако су ти тонови виеоки и подједнаке јачине, — онда се чује и један трећи, нижи и сдабији тон, чија висина одговара раздици (диФеренцији) у броју треперења оба прва тона, због чега се тај тон зове тон диференције. И тонови диФеренције постају без сумње усдед укрштања (интерференције) звучних таласа, и то или у самом уху (и свакојако у уну-

1 Колпко је мени позиато, овај је израз уцотребио прво г. Св. Максимовнћ у својим »Основима Психологије, Логпке и Педагогпке«.