Prosvetni glasnik

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

трашљем уху), — т.зв. субјективни тонови диФеренције, — иди, д а , леко ређе, у спољашњем ваздуху: објективни тонови диФеренције. у овом другом. случају они се могу појачати ресонаторима, док то у првом случају није могућно. Међу тим, сам начин на којп тонови дц. Ференције постају, није нам ближе познат. Није искључена могућност да они долазе од њихања, пошто је број њихања у секунди Једнак с бројем треперења диФеренцног тона. Еод врло нискпх, дубоких тонова, не могу се чути тонови диФеренције, јер су они увек много нпжи и тигаи него примарни, основни тонови. Пошто пак свака два тона, који се довољно (преко 30 треиерења или неки пут и мање) разликују, могу дати и тон диФеренције, то број тих тонова у једном сазвуку, сложеном из вигае тонова, може бити веома велики. Јер и тон диФеренције између два основна тона може опет са сваким од њих или са њиховим горњим тоновима дати тонове диФеренције, а к ови опет између себе могу дати друге, нове итд. У физичком одн. математичком смислу имају се увек мањи бројеви треперења одузимати од већих, докле год само њихове разлике прелазе раније поменуту крајњу границу ниских тонова, т.ј. докле год оне уопште дају чујне тонове (тонове најниже, т. зв. субконтра-октаве). Сви се ти тонови, разуме се, не чују, јер или су и сувише слаби илн пак падају уједно Један с другим одн. с примарним или главним тоновима. Нпр. тон диФеренције између једног тона и његове октаве не постоји, јер се поклапа с њим. Исто тако ако се .један исти бро.ј више пута понавља, т.ј. ако се добије из више различних одузимања, онда ће свима тим једнаким разликама одговарати, разуме се, само један тон. У опште се чују еамо они тонови диФеренције, који су нижи од основних тонова (а то ће бити ако су ови у границама једне октаве). Код врло малих интервала се чује само нрви тон диФеренције, тј. онај између оба основна тона. Остали тонови диФеренције — другог, трећег, итд... вишег реда — се чују при већим интервалима. Нпр. при седмом интервалу (септими) и не чује се први тон диФеренције већ само други итд. Што су год елабији, тонови диФеренције се у толико јаче стаплју с примарним тоновима. Ако су врло ниски, дубоки, ти су тоиови рапави, испрекидани. Под истим уеловима, под којима поетају тонови диФеренције, т.ј. услед интерФеренције звучних таласа — постају и т. зв. тонови сумације. Тако их је назвао Хелмхолн који их је ирви и запазио. Заједно с тоновима диФеренције они се називају иједним именом: комбинациони тонови. Љихов број треперења је, као што већ и само њнхово име показује, једнак са збиром (сумом) треперења оба примарна тона. Међутим, ови тонови су од далеко мањег психолошког значаја него тонови диФеренције,- јер су не само далеко слабији од њих, него се често и поклапају с највишима од њих, те за то не играју никакву

\