Prosvetni glasnik

ЦРОСВЕТНИ ГЛАСНЖК

из све снаге, ну ту је мати или отац, они пазе на све. Узимају дете за руку, испружају му показатељ по деђима сечива, испружају га колико год може да стигне и да се испружи, и потом му узму показатељ леве руке и издужују га на исти начип по виљушки. После тога строго га изгрде, исеку му месо, које је пред њим, јер је тако невешто у руковању са ова два оруђа као да су му везане руке. Ну у десетој, у једанаестој години, дете коме је ддто добро васпитање, ништа није напредније, балп као да му није дато од свега ни трунке. Треба му опет рећи: „Не прави толико ларме кад нијетп. мисли на прсте кад сечеш месо, мисли на ноге". Јер не може се ни замислити колико дечје ноге стварају неиријатности родитељима. Ове ноге не мирују, што је врдо непријатно, а често их деца и укрсте. Има врло много очева које споиада бес кад сагдедају укрштене ноге; они би пре допустили својој деци не знам какву лудост само да не виде да укрштају ноге. Може бити то је отуда што деца тако кваре обућу, нанталоне, или не знам можда ни сам шта. Једном, седећи за столом, чуо сам једно дете кад је запитало свога оца, шта ће му се десити отуда што је укрстило ноге; мислио сам да ће овај отац тог тренутка смрвити ово своје дете. Ова тврдоглава истрајност у навикама за које се толико муче да их реФормишу требало би да нагони родитеље да мало размисле, требало би да их убеди да сами себи задају врло некористан посао и муку. Ну кад је човек заузет да другог васпита нема времена ни да мисли. „Рекао сам ти воћ две стотине пута до сад да се не ослањаш лактовима о сто, већ да ставиш само обе шаке поред тањира овако као што ради тво.ј отац (ко.ји се међугим никад тако не држи до изузетно овога пута кад опомиње)*. После „доброг, пристојног држања" које има још врло много ствари, а које овде нисам поменуо, јер им нема краја, обраћа се пажња уљудности, умешности, дечјем достојанственом грађанском понагаању. Овде је васиитање већ нешто друкчије, оно није тако истрајно и иродуљено, нарочито с тога што се уљудност као врлина има да развија у опхођењу с туђинима. У кући довољно је да дете уме да каже хвала. Али треба то да уме да каже чим почне да говори: никад није и сувише рано стицати добре навике. Ван породичног круга васпитање које родитељи дају својој д-еци у овом домену може се резимисати овом уобичајеном Фразом: „Кажи госпођи добар дан". Дете треба да каже госпођи добар дан; нека би Тјаебало поновити му ову зановест. иет стотина пута, нека би га требало грдити, казнити, тући, успеће се. Запамтите ово да се назива добро васпитаним дететом готово и једино оно дете које каже госпођи добар дан. А тако исто и какав младић добро је васпитан кад ,аже каквој госнођи добар дан. ч , Да би се отишло каквој госпођи да јој се каже добар дан, да би се неД^оа учинила каква посета, којој је претходило страховито облачење