Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

праћено читавом серијом опомена и лрепоручивања у којој је немаве од стотину и једног савета, треба се користити трамвајем. Ту треба бдити, јер то је тренутак када не треба да се открије рђаво ваепитаве. Путовања Формирају младеж, без сумње, ну под погодбом да су родитељи ту и да они организују и управљају путовањима како ваља. Почиње се тиме што децу посађују на клупу; ну зато што су она мала, њима је тегако седети, јер су им ноге и сувише кратке, те су ириморана да их држе обешене и круто. Додајте томе да их сваки час грде, јер о њихове ножице, које су ван седишта, сваки час закачињу хаљине или панта„гоне мимопролазника. Нико се од тих мимопродазника не жали; нико се, уосталом, нема шта ни да жали зато што га се дотакла бела чиста дечја ципелица. Ну, ту је мати која бодро бди, и ма да је овде у питању њезин патуљак никад ни за живу главу ие би хтела да подражава грешној снисходљивости ових „непознатих". Она зна шта јој ваља чинити и хоће да јој дете буде добро васпитано. Тога ради оно треба мирно да седи и да склони своје ноге (само не знам куд). Тако исто не треба да гледа кроз прозор. То је онет друга забуна очева и материна. Знате, да тек што уђете у трамвај или у железничка. кола, деца појуре прозору да гледају кроза њ. Шта бисте хтели да раде? Оно не може да чита своје новине, не уме да их чита, а напослетку и нема својих новина. Оно не може ни да се занпма као господа, загледајући жене, нити пак као госпође које се забављају с људима: то га нимало не занима. И тога ради оно гледа кроз прозор : друге трамваје који јуре, друга кола, аутомобиле, дрвеће, телеграФске и телеФОнске жице. Ну, ту је мати која бди. Нека би покушало да клекне на својој клупи, да стане и да стоји поред своје мајке, или пак да се сасвим окрене прозору, одмах га она враћа на место. „Буди миран". Не треба никад ни погледом да мрдне. А зашто не треба да гледа кроз прозор? Нико то не зна, ни ја, ни ико други, а нарочито ни један родитељ, који непрекидно попује са овом забраном. У толико је она поштованија. Нема никог међу нама ко нема ово искуство. Ако сте у возу, у којем је каква госпођа са својим дететом. нека бисте иутовали пет или педесет километара, нећете спавати, нећете читати, нећете дремати, али ћете присуствовати цепрекидно обнављаној борби између детета, које хоће да гледа кроз прозор и мајке (оца) који то неће. Родитељн знају да вам сметају, и њихово дете, и они сами, али тако исто знају да се добро васпитање не може ни замислити без мало незгода и непријатности за цео свет. И кад је реч о томе да се детету да васпитаље, њихова будноћа никад не малакше. Она се иростире на најмање гестове, на најситније// . радње, на најнезначајније речи. Детету треба да се пристојно држи/ да ради како ваља, да пристојно говори. И нарочито још не тм* 1, Не треба да се игра са водом, ни са. земљом, не треба да бере/ ве ^ е >