Prosvetni glasnik

11*

СЛУЖБЕНИ ДЕО

161

аа захтев појављенога господара, непокретност од дужника одузетп и предати појављеном господару: чпм државна власт утврди да је извесно лице власник некога добра које се налази у рукама другога, она мора, на захтев господара ствари, ову од држаоца одузети и аему је предати. Сличпу власт, да цени ко је јачи у праву, па да, према тој оцени, тпућује слабију страну на парницу, има и судија за неспорна (ванпарничпа) дела. као што се то види нарочито из чл. 92. Правила о ГГоступаау у Неспорним (Ванпарничним) Делима. Све ово што смо до сада казали односно решаван>а надлежне власти о томе: ко је у праву јачп и кога треба упутити на парницу, ваља применитп и на спор између манастира Каленића и сељана села Прњавора и Шљивице. Претиостављајући да Прњаворци п Шљивичани поведу против манастпра Каленпћа државински спор, а ^зато што ће им манастир забранпти улазак у своју шуму ради попаше, жпропађе и огрева, и да, у том спору, истакну у своју корпст Височајше Решење од 1849. године којим су те службености биле признате Прњаворцииа на имању манастпра Калепића, онда ће, у том спору, власт пред коју ће он бпти изнесен имати исту дужност као и оне власти о којпма смо горе говорили (извршна власт код принудпе наплате судских одлука, судија за неспорна дела). Другпм речпма, она ће, с погледом на докизе које Прњаворци п ПГљивпчапи буду изнели у ирилог својих навода, као п с ногледом па против-доказе манастира Каленића, оценити: која је, од двеју нарничних страна, јача у нраву п коју од њпх треба упутити на спор. А несумњива је ствар да ће власт стати на гледиште да Прњаворци п Шљивичани немају впше у манастпрској шуми право попаше, жиропаће и огрева: када се они, за тврђу свога права, позивају на Височајше Решење од 1849. године и када је то Решење укинуто чланом 151. Зак. о ГПумама, онда јо спгурна ствар да је манастир Каленић јачи у праву и да Прњаворци и Шљпвичани имају да буду упућени на редовну парницу, Те да у овој, тужбом асЈш соп&ззопа, докажу да им горње службености иа манастирском имању припадају. Наравно ово последње велимо само теорнски, будућп сељанп то доказати не могу. Свака власт има да да важности новим законима, и она инстанција која би расправљала о државинском спору између манастира Каленића и сељана села Прњавора и Шљивпце огрешила би се о чл. 117. Устава, по коме: „Закони и законите наредбе, који су закоиим пачипом обнародовани, имају обавезну силу за све грађапе и власти земаљске", ако би одбпла да прнмепп чл. 151. Зак. о Шумама; када се већ Прњаворцп п Шљпвичапи позивају на Височајше Решење тпм Законом укинуто: то би зпачпло да та инстанција не даје обавезну снагу једном закону. Ми мало час рекосмо да би се на овакав начпн имао да оконча државинскп спор којп бп Прњаворцн п Шљпвичани повели нротпв манастпра Еаленића. због'права службености и у коме бп своје право бранилп Височајшим Решењем. Алп, као што смо то и раније т опште рекли, овде не би било државинског спора, већ би ту био спор о томе само: да се одреди узајамни процесно - правпп положај манастира Каленића и сељана седв Прњавора н Шљивпце у парници која ће се између њих водитн о службеностпма као и да се одреди стање које ће се, у односима манастира и сељана, одржати до времена када се спор о службеностима заврши. Видели смо да би се то претходно суђење окончало, п са разлогом, на штету Прњаворапа и Шљнвичана који би били упућенн на редовну парницу