Prosvetni glasnik

162

просветни гласник

п који би се морали. због тога, уздржати од вршења службености за сие време док би се спор код суда водио. Тико би ствар текла, ако би се овај претходни спор водио код једне власти која би била ненадлежва за спорове о службеаостима, као шго је, н. пр., полициска државна власт. Али, друкчије би бпло, ако би се тај спор водио код властп која је надлежна за спорове о пољским службеностима, то јест, када би се тај спор водио код општинскога суда који је за исте спорове компетептан (в. § 6. тач. б. Грађ. Суд. Цоступка где стоји да су општински судови надлежии да ,,суде о службеностима пољским, које су изложене у §-у 335. Грађанског Законика"). Тада тај Факат што би Пј )њаворци и Шљпвичани тражили да им манастпр Каленпћ допусти мирпо вршење, на његовом имању, службеностп попате, Жиропађе и огрвва, на основу Височајшега Решења које им је те службености на манастирском имању признало, значпо би заснцвање, од страпе Ппњавораца и Шљивпчана, не спора о државини тих службености, нити спора о томе ко је јачи у праву и ко треба да буде на парницу упућен, већ би значпо заснивање спора о власништву тих службености. Јер, то није ништа друго до подизање тужбе асИо сопГеззопа, када Прњаворцп и Шљииичани хоке да докажу, лозпвајући се на Височајше Решење, да ииају араво службености: у државинском спору утврђује се не право својине илп службеиости, већ факат државине, Факат који се жели заштитпти. И када манастпр Каленнћ истиче, као тужена страна, чл. 151. Зак. о Шумама да докаже да Ирњаворцп п Шљивичани немају ираво слтжбепости, онда ту имамо један приговор (ехсерИо, Етге<1е) који одговара, у случају када би манастир био у улози тужиоца, тужби ас(;1о педабопа. На тај начин, и с обзпром на становиште које би парничари заузели као п с обзиром на то да општпнски суд, као надлежан за суђење о пољским службеностима, не би нмао коме да упути Прњаворце н Шљивичане на парницу, спор који би овн засновалп код суда општинскога по основу Височајшега Решења био би прави спор о власништву службестп, тако да, када би га изгубили, онда би деФинитивно било решено пптање о службеностима. (Наравно, одлука општинскога суда подлежи овде разматрању надлежног првостепеног суда: § 15. Грађ. Суд. Поступка). Разуме се, да би друга ситуација била да су се Прњаворци и Шљивичанп били ограничилп, код суда оиштинскогп, пј.осто на то да, пошто би утврдили Факат дугогодишњега вршења службености, траже од суда да их он', у тол вршењу, заштити од узнемиравања која долазе од стране манастпрске управе. Тада бн суд, јер бнсмо овде бпли у присуству државинскога спора, наложио био манастирској уцргшн да оставп Прњаворце и Шљивичане па миру у њчховој посеснји оних трију службености, а њу бп, манастпрску управу, упутио да, у редовном спору (заснованом тужбом: ас(ло не§а1ог1а), докаже да Је манастирско нмање сада, благодарећи чл. 151. Зак. о Шумама, слободио од сваке службеностн. Али Прњанорцн и Шљнвичанн нпеу тако радилц већ су, узнмајућп на себо да докаж. не само факат већ и само араво службености, засновали петиторни спор у коме су они тужпоци н који ће, виделп смо, моратн нзгубитн, јер су им службеностп, ступањем па снагу Закона о Шумама, престале. Резимирајући све што смо казалп односно цостуика који се може усвојити за решење иитања о службеностима, рећн ћемо, дакле, да тај иостунак може бпти двојак, према, томе ко ће узети на се улогу покретача спора, манастпр нлп сељани. 1°. Најпре, може се управа манастпрска обратита, као што смо то већ казалп, државпнском тужбом полнциској власти