Prosvetni glasnik

СЛУЖББНН ДВО

163

среза левачкога (Рековац) и тражити да та власт одбије Прњаворце и IIIл.ивичане од насртаја на пмаовину манастирску, по одредбама Кривпчнога Законика (§§ 375. тач. 3. и 6.; 375. а. са Изиенама и Донунама од 17. Јануара 1904. год.). Полициска власт биће овде надлежна и ако су, по §-у 4. а. став 3. Уредбе од 18. Маја 1850. год. (нозната под именом: „Полицијска Уредба"), за иступе који се кажњавају по приватној тужби надлежни у начелу општински судови, зато пхто суд општипскп, надлежан за овај спор између манастира и сељана, не показује ни мало устасштва да манастирско пмање брани од Прњавораца и Шљпвичана, а наведени пропис Полпцпске Уредбе и вели: „Но за пслеђење н суђење иступа по тужби цриватнога, дулган је приватни тужилац да се најпре обрати онштпнском суду п само где овај то не бп узео у ностуиак, дужна је дотпчна полицијска власт, да дело по тужбп ириватнога узме у свој постунак". Полпциска власт ће имати, на тужбу манастнра, да донесе одлуку да тужени сељани остав-е на миру манастирско имање и да, ако мисле да имају нраво на службености на истом нмању, подпгну за то редовну тужбу (асЦо сопГезаопа) код општпнскога суда. Ако би сељанп, познвајући се па дугогодишње вршење службеностн, тражпли да се они одрже у посесијн ових, полнцпска власт не би могла узети тај навод у призрење стога што она није надлежна да расправља спорове о пољскпм службеностнма, било да се тиче о праву било о државини службеностп, било да се пптање о службепости истиче у тужби бнло у одговору на тужбу било у приговору на рочишту. После једног оваквог решења, Прњаворцп п Шљнвичапп бп моглп, код општпнскога суда, повестп само спор о аравг) служб^ностп а не и о државини, на име, онп се не би могли обратити општикском суду у том смнслу да им овај допустп вршење службености, а да манастир упути на нарницу. Јер, пошто бн једном нолпцпска власт забранила Прњаворцима м Шљивпчанима ма кавве акте власништва на имању манастпрском, онштинскп суд не бн могао Прњаворцима и Шљивичапима допустнти репс!еп(;е сопс1Шопе такве акте на манастирском имању а манастир упутити на нарницу: то би значило да суд онштипски ништи извршиу одлуку једне надлежне власти п да допушта, ма то било и привремено, сељанима да на манастирском имању врше акте које је државна полидиска власт оквалиФпковала као незаконите. 2°. Ако би Прњаворци и Шљивичанн предузели први кораке, код суда општинскога, протпв манастпра који би се ограничио да их својим сопственпм средствима, а без апела на власт. саобразно §-у 208. Грађ. •Зак. (право на самономоћ и самоодбрану) одбнја, они не би могли, чим се, за тврђу свога права службеностн, позивају на Енсочајше Решење, захтевати од општинскога суда да их одржи у иоседу службености а манастир да упутп на парпнцу, јер, као што смо већ објаснили, ту би суд општннски, с обзнром на чл. 151. Зак. о Шумама који бн манастир истакао, имао да сељане одбије и од државине и од арава службености. II Спор о својини. Непокретна добра, земље, односно којих постоји спор између манастира Еаленпћа и сељапа села Прњавора могу се поделити у две категорије : једна категорија обухвата оне манастирске земље о којима је реч у „Протоколу Притјажанија", а друга, пак, зсмље које су, после тога Протокола. Прњаворци бесправно заузели од манастпра п које н дапас држе.