Prosvetni glasnik

186

Т1Р0СВЕТНИ Г.1 АГ'НИК

ми сваке нове школске године, да је већина малишана, који нам се ;оводе за школу, већ примала на овај или онај начин разне религијске надражаје, и зато нам изгледа ирипремни курс за наставу библијских приповедака у Вангемаповом смислу као излишан, управо као штетан, пошто убија интерес за доцнију обраду приповедака. Кад би овај припремни курс и поред онога што кућа даје у религијском погледу био ипак потребан, онда би се тиме свакојако разбио најбољи доказ, да прииоветке, које су већ одрЈзђене за почетак учења, нису за овај ступањ. Али из једног другог основа не можемо одобрити за школу Вангеманово иосматрање слика пре причања. Оно јако подсећа на очигледну наставу, која ученицима досађује набрајањем и именовањем ствари, које су представљене на слици. Чудо је са колико су имена малишани овом наставом обасути. Тако у обрађивању слике о рају по Вангеману има од прилике око тридесет имена, од којих је добра половина сасвим нова детету. Али ово претрпавање дечјег памћења бива у добром уверењу, да су само оне представе, које су пробуђене сликом, потребне да дечје разумевање ирипреме за причу о рају. Питамо ми, да ли је за мисли о очипској љубави Божјој, коју износи прича о рају, одиста потребно употребити тако једно средство, као што чини Вангеман? Ми морамо ово нигање порећи п одбацити одвојено обрађивање библијских слика од излагања приче. Други правац нам се доиада као бољи од првог и ако се наше мишљење не слаже потпуно са сватањем методичара овога правца. Правилно је што присталице овога правпа слици одређују место, на коме има она боље да послужи. Дете треба оно, што је помоћу живе речи учитељеве запазило у духу, да види чулво пред бобом у изложеној слици, како би тиме излагање добило у јасности и одређености. Желети је при том, да деца схватањем онога момента из приче, који је уметник иредставио, задовоље и осећања, и уз то задобију представе из очигледне ириче, јер „све разумевање слика јо аперцепирање, схватање и разјашњење истих јаким и разговетним представама". Противу овога поступка наводи се мишљење, да се показивањем слике непосредно после нриче не даје ученику нимало времена, да сам својом маштом створи слику. А и у повољном случају наступа ипак опасност да се приказивањем слике квари слика која је створена маштом. Ми не делимо ово мишљење и имамао искуство, да кад је настава правилна, и слика. која постаје маштом са свршетком излагања, дакле носле приче, стоји готова у души васпитаниково.ј. Штета каква може дакле само у томе бити, ако се слика, која је постала маштом у души, разруши чулним надражајима јаче уметникове слике. Ну, ако су одношаји тако неповољни, онда је сасвим свеједно да ли ће ова лоследица наступити одмах после причања или пола часа доцнијс, дакле на петом ступњу. Али то у главном не треба да буде. Учитељ треба