Prosvetni glasnik

НАСТАВА Н КУЛТУРА

187

на предавању ученичку машту тако да занима, да слика која воме постане, у главком нма знаке стварне слике. 0 каквом кварењу маштине слике приказивањем стварне слике не може дакле тада ни бити говора. Бага напротпв, уметничка слика потврђује ону која је постала у машти и даје јој јачу снагу. Дабоме да то зависи много од вештине учитељеве, којом он изводи наставно обрађивање слике. За показивање слкке био би овакав увод: пошто је прича изложена учитељ каже: „Сад ћемо, дедо, да цртамо причу! Шта све мора да буде из наше приче насликано ?" Изнесу ли овде деца карактеристичне црте слике уз припомоћ учитељеву, онда се каже: „Немамо потребе да цртамо слику пошто је већ нацртана, ево ја сам понео да вам покажем, видите!" Изгледа нам врло важно да се сад допусти деци неколико тренутака мирнога задовољства и посматрања пре него се захте да слику разјасне. Као што се види, ми се слажемо са мишљењем, да со слика приказује после причања, у колико се у томе поступа по означеном начину. Ипак и оно, што нас од овога мишљења одваја, нећемо прећутати. Нама изгледа као штетан принцин, кад се у главном само на крају излагања или тек после етичко-религијског удубљивања сматра да је време, кад се слика мора показати. Строго се управљати по овоме захтеву одвело би шаблону, дакле наставној пракси, која нити се обзире на слику, нити на потребе дечје. А.ко је слика добра, онда се приказује у највишој тачци приповеткине радње. Је ли наставна обрада неке приче дошла до ове највише тачке, онда се дечја потреба гура ка објективирању, дете тражи и у истини да види моменат приповеткине радње о чему је живим описивањем у њему постала духовна слика. Основа за стварно уживање слике јесте дакле припремљена; понеку тачку у приказивању објаснити речју. Тако се учини право и слици и детету кад се она нокаже на овом месту. Добро је ако се приказивањем слике у исто време заврши и аперцепција; али то није безусловно потребно за даљу наставу. Из нашег приказа јасно је сад, да се ми са засгупницима другога правца слажемо у томе, да слика треба да поелужи за то, да се очигледност речи још више уздигве и да се изазвана осећања предавањем појачају. Али ми тражимо на супрот њима, да се ове последице постигну тиме, што се слика пеће увек само на крају излагања показати, већ да ее обрађивање слике више утка у излагање садржине. Какво опште упуство кад и.где треба слику изнети, не можемо дати; о томе има да реши карактер слике и потреба дечја. Имамо да расправимо .још трећи правац, чије присталице обрађују слику на петом наставном ступњу. Већ из места, које методичари овога правца одређују слици, даје се наслутити, да они од проматрања слике захтевају сасвим другојачији цнљ него методичари дру-