Prosvetni glasnik

НАСТАВА II КУЛТУРА

189

се чзлагање по.јединих одељака доведе до сцене, која сликол постаје очигледна. Понајвише пада посматрање слике у исто време са свршетком аперцепције, али ни то није безусловно потребно. У вишим разредима препоручује се употреба слика на последњем ступњу. Овде се слика јавља као средство за репродукцију; већа ученичка зредост чини да се изгледа на што веће естетичке последице, које религијеком интересу дају нових нодстицаја. Као што наша извођења показују, ми полажемо велику вредност на марљиву употребу и правилну примену библијских слика. Али с друге стране не кријемо, да библијска слика у главном ипак само зато служи, да очигледно прикаже спољне моменте приче, нарочито културноисторијске. Лаак многе културноисторијске аредставе, ко.је су често битне за разумевање приче, не показују се сликама, већ се морају саопштавати путем очигледног описивања. Исто тако иде и са географским одношајиџа, чије уважавање захтева још и ступањ јасности. Истина је, да се понеки део из светог писма не може разумети ако се издвоји од попришта на коме се одиграо. На који се начин сад обазирао на геограФСки моменат светога писма? Пре свега овде ваља разликовати поједине ступњеве. У нижим разредима детету је врло тешко замислити геограФске одношаје неке земље, која је просторно далеко од њега. Дете се на овоме ступњу укорењује још у свему у завичају, и као што је истина, да и мало дете већ има потребе, да ономе што му је испричано даде очигледну основу, тако је истина, да ова очигледна основа не може никако друкчија бити, него домовинска. Сасвим тачно у овоме погледу пише Л.анге: „Ако се запитамо и ако мало боље размислимо где смо се духом својим налазили у онај мах кад први пут чусмо нричу о рају и о првим људима, кад са народом Израиљским газисмо преко Црвеиога Мора и кад пристасмо с њиме на Синајску Гору; кад са висова планине Небо погледасмо с Мојсијем на обећану земљу где тече мед и млеко, наћи ћемо на евоје велико изненађење, да смо тада у мислима лутали по својој домовини, но њеним доловима и бреговима; да смо у домовинске равни дочарали све оне шуме и плодне равнице, степе и ливаде, кладенце и куће, људе и животи-ње с којима се сретасмо у библији". Ово посматрање, које .је без сумње сваки учитељ на себи учинио и врло интересантан доказ, који је Ланге навео из сопственог детињства, морају нам бити јасан доказ о томе, како треба да обрађујемо географску страну у свима, а нарочито у млађим разредима. Домовинске су нредставе оно, чијом помоћу можемо у неколико очигледно иоказати удаљена иопришта, где се дешавало оно, о чему се у причи говори. Теоријски је познат значај завичаја у овом погледу; ми ћемо овде навести како практички рад од тог знања извлачи користи. Место