Prosvetni glasnik

410

Просветни Гласник

Новинама тога доба од пок. Мил. Д. Обрадовића, шумара и члана дру,штвене управе, итд. .Доцније, у 1909 години, идеја је опет ускрсла и, тада обновљено Српско Планинско Друштво, изменивши у неколико и своја правила на скупштини од 1 новембра те године, поново се конституисало. Само, не изгледа да је и овога пута било веће активности на остварењу друштвених циљева. Може бити да су политички и ратни догађаји који су ускоро наступили, највише и били узрок што се пажња пријатеља овог спорта, све до најновијих дана, скренула на другу страну... Међутим, планински спорт се намеће човеку и без нарочитих подстицаја, тако рећи сам од себе, и без обзира на евентуалне, пролазне сметње. Сваке године, нарочито у извесно доба, у културног човека који живи по градовима, буди се готово несвесно, сама по себи, нека особита љубав према природи, па и према планини. Кад природа скине свој зимски вео и почне се под првим зрацима пролећњег сунца будити из тешког зимског сна; кад напупи и озелени гора, па се у пољу и у шуми зачује први цвркут тица певачица; кад свежи поветарац с планина почне и у најмрачније варошке кутиће убацивати мирис тамо у дољи исцветале сасе, јагорчевине, кукурека, процепка, или баштенског зумбула, лале и какве ситне ружичнице, *.■ тада се човек, нарочито варошки човек, на мах осети као затвореник у мрачној ћелији какве источњачке тамнице, заробљен као негдашњи сужањ на галији или скучен као тица у несносном јој кавезу. Жудња за природом постаје тада код човека као нека органска неизбежност; човек тражи природу, као што заљубљени младић тражи лепотицу коју је својом фантазијом претворио у стожер свога света, и варошанин јури тада из загушљивог града у околину, у поље, у планину, да се тамо одушеви дражима природе, да посматра ситуације, различне од оних на које му је дотле око било навикнуто, и да се ту, у слободи, надахне ма и делићем онога живота који буја из пробуђене природе. Може бити да је ова жудња за природом у ово доба последица неког болесног осећања човековог, излив неке меланхоличности, неке необичне сентименталности, или неке друге сличне осећајне афекције. Може бити. И кад човек лута по пољу, „тумара усред високе траве, у раскошу од лишћа и песмом испуњеног ваздуха", осећајући све оне дражи које, по Џ. Лобоку, 1 ) пева дивна Џефрисова поезија, он се доиста и налази у једном необичном душевном расположењу, које се баш због осећања „да се никад не може заситити тих природних чари" најпре и највише може обележити као сентименталност за природом. Али и ако је та жудња и то осећање такво и те врсте, они ипак нису за осуду. Они су једно људско осећање, једна људска страст, а страст, као и свака друга више или мање психичка појава, има своје узроке, своју патологију

!) В. Џ. Лобок, Задовољсшва у жнвоту. Превео Д. М. јанковић. Срп. Књ. Задр., 1910, с. 150.