Prosvetni glasnik

412

Просветни Гласеик

то врло добро знао кад нам је једну таку успомену доставио својим иознатим стиховима: „Обојица дивно помирени, Латисмо се горе и зелени, Пограбисмо пушке те о рамо, , Па се вери и тамо и амо; Боже мили, да л' веће милине, Да ли има што на свету слађе, Нег' са пушком одат' по планине, Па уморан сести у залађе, У залађе крај каквога врела, Ту отрти тешки зној са чела? .. Латити се беле погачице, Присмочити какве печенице, Повратити срце гладно, трудно, Воде хладне напојити с' жудно. Воду пијеш, а врело жубори, А над тобом липа мирисава, А славуји свуд пој'у по гори, А крај тебе цветићи и трава!..." Планина, дакле, има многоструки утицај, па и многоструки значај за човека. Она делује на осећање, она служи за стицање знања и искуства, на јачање духа и тела. Није лако ни испети се на планину. За то треба имати снаге, истрајности, воље. Планинац никад и није мекушац, и наши Црногорци или Личани су можда једна од најбољих потврда за то. Осем тога, свака стопа земљишта, освојеног од планине, улива планинцу и туристи осећање које даје победа, и то победа слободне личности. Је ли према томе неразумљиво зашто планина у опште вуче човека к себи? И није ли посве |асно зашто је и наш велики природњак, Ј. Панчић, имао познату жељу да му тело почива на врху наше ондашње највише планине?... Али планина не привлачи човека само ради спорта и само ради извесних осећања или задовољстава. Не. Планински спорт је исто толико и научни спорт. Географија и геологија *—да само њих поменемо — највећим делом готово и јесу само науке о планини. Наша мала Авала, коју Београђани тако радо и чежњиво гледају с калимегданских стаза, висока непуних 600 м., са својим слојевима стена, сталоженим у дубинама једног давнашњег (кретацејског) мора, са својим еруптивним стенама које су се нарочито са западне и јужне стране, готово до врха, утисле у оне прве и при том саградиле плећа ове планине, с минералима и рудницима, у свом подножју и околини, с оних десетак специфичких, планинских биљака које је у њеној флори још Панчић констатовао, као и са свим другим њеним, природњачким и исгоријским знаменитостима, могла би већ чинити читаву једну науку за себе. Ботаничар, излазећи на њен врх, не може бити равнодушан већ ни према њеној обичној флори,